Nepromenljive vrste reči

 

Nepromenljive vrste reči ne menjaju svoj oblik bez obzira na to na kojem mestu u rečenici se nalaze ili koju funkciju (službu) vrše. Jedini izuzetak čine pojedini prilozi, koji mogu imati stepene poređenja ako se radi o prilozima koji su nastali od opisnih prideva. Nepromenljive vrste reči su:

1. prilozi,

2. predlozi,

3. veznici,

4. rečce,

5. uzvici.

 

Prilozi

To su reči koje najčešće stoje uz glagole i određuju vreme, mesto i način vršenja radnje. Prema značenju, dele se na priloge za:

1) mesto (dobija se na pitanje GDE?): blizu, daleko, desno, dole, gore, napred, onde, ovde, pozadi, svugde, tamo;

2) vreme (dobija se na pitanje KADA?): često, danas, juče, letos, nekad, noću, odmah, pre, sada, tada, ujutro, uvek, večeras, zimi;

3) način (dobija se na pitanje KAKO?): brzo, lako, lepo, nekako, neprimetno, ovako, pažljivo, složno, sporo, tako, uspešno;

4) količinu (dobija se na pitanje KOLIKO?): dosta, dovoljno, još, malo, mnogo, nekoliko, nimalo, onoliko, pomalo, puno, sasvim, veoma, vrlo;

5) uzrok (dobija se na pitanje ZAŠTO?): otuda, stoga, zato.

Prilozi mogu da stoje i uz prideve i uz druge priloge i tada ih bliže određuju. Oni tada određuju stepen osobine koja se pridevima i prilozima označava, na primer: potpuno jasan, suviše dosadan, veoma brzo, vrlo rano.

Pored toga, prilozi za količinu mogu stajati uz imenicu ili imeničku zamenicu. Neodređena (neodbrojana) količina se, mnogo češće nego pridevima, iskazuje prilozima za količinu uz koje stoji imenica ili imenička zamenica u genitivu, na primer: dosta ljudi, mnogo knjiga, nekoliko jabuka, previše svega.

Složeni prilozi, koji uglavnom nastaju spajanjem predloga sa nekom drugom vrstom reči, pišu se spojeno: dogodine, doskora, malopre, naovamo, naveliko, nizbrdo, predveče, ukratko, začudo.

Udvojeni prilozi se pišu sa crticom: gore-dole, kad-tad, kako-tako, koliko-toliko, levo-desno, napred-nazad, ovde-onde, zbrda-zdola.

 

Predlozi

To su reči koje izražavaju odnos između bića, stvari i pojava i utiču na padež reči uz koju stoje. Stoje ispred imenica i ličnih zamenica koje se nalaze u određenom padežu i služe za označavanje njihovog odnosa prema drugim rečima u rečenici. Prema odnosu koji pokazuju, predlozi mogu biti za:

1) mesto: ispod, ispred, iza, između, iznad, na, nasred, pored, pred, poviše, preko, u, uz;

2) vreme: do, od, po, posle, pre, u, uoči;

3) društvo: sa;

4) uzrok: iz, usled, zbog;

5) svrhu, nameru, cilj: radi.

Često se pravi greška prilikom upotrebe predloga radi i zbog. Predlog radi označava svrhu, nameru ili cilj radnje (otputovali su radi odmora), dok predlog zbog označava uzrok koji je izazvao neku posledicu (zakasnio je zbog gužve).

 

Veznici

To su reči koje služe za označavanje veze među rečenicama, kao i među rečeničnim delovima. Mogu biti:

1) pravi: a, ako, ali, čim, da, dok, i, ili, jer, pa, te;

2) nepravi (funkcionišu i kao prilozi): dakle, kada, kako, pošto, samo, već, zato.

Prema vrsti rečenica koje povezuju, veznici mogu biti:

1) nezavisni ili naporedni – spajaju naporedne rečenice, a prema značenju dele se na:

a) sastavne: i, ni, niti, pa, te;

b) rastavne: ili, odnosno;

c) suprotne: a, ali, nego, već;

d) zaključne: dakle, stoga, zato;

2) zavisni – spajaju zavisnu rečenicu sa glavnom: ako, da, dok, iako, jer, kako, koji, mada, pošto, premda.

 

Rečce (partikule)

To su reči kojima se označava isticanje suprotnosti, izuzimanje ili lični stav govornog lica prema onome što se iznosi rečenicom. Rečce su oblikom prilozi ili veznici, ali, za razliku od njih, one nisu odredbe glagola ili veze među rečima. Najčešće se odvajaju zarezom, a mogu se odnositi na celu rečenicu ili na neki njen deo. Prema funkciji, rečce mogu biti:

1) potvrdne: da;

2) odrične: ne;

3) upitne: da li, li, zar;

4) imperativne: neka;

5) uzvične: ala;

6) zaključne: dakle;

7) isključne: jedino, osim, samo;

8) poredbene: kao;

9) pokazne: eno, eto, evo;

10) za isticanje ličnog stava: dakako, sigurno, uistinu, valjda, verovatno, zacelo, zaista;

11) za posebno isticanje: bar, baš, upravo;

12) za isticanje suprotnosti: čak, međutim, naprotiv, pak, štaviše.

U rečce se ubrajaju i: inače, takođe, tek, uostalom.

 

Uzvici

To su pojedini glasovi ili skupovi glasova kojima se na poseban način izražava neko lično osećanje ili raspoloženje (iznenađenje, radost, tuga, bol, čuđenje, nezadovoljstvo i sl.), ili se podržavaju zvukovi iz prirode. Za njih ne važe pravila akcentovanja, mogu sadržati neobičnu kombinaciju glasova i sami imaju vrednost cele račenice. Uzvici se mogu podeliti na tri grupe:

1) uzvici koji izražavaju osećanja: ā, ah, aha, avaj, ē, eh, ih, iju, jao, joj, ha-ha, hm, ō, oh, oho, opa, vau, uf, uh, ups;

2) uzvici za dozivanje, skretanje pažnje ili podsticanje: alo, ej, gle, hej, iš, ho-ruk, mac-mac-mac, oj, pi-pi-pi, pst, šic;

3) onomatopeje: av-av, buć, bum, dum, fiju, kukuriku, mjau, mljac, pljus, škljoc, tras, zvrr.

Ponovljeni uzvici odvajaju se crticom (eh-eh, jao-jao, ha-ha-ha). Kada su uzvici naglašeni i pauzom izdvojeni od ostalih delova rečenice, iza njih se piše zarez. Kada uzvik stoji sam, iza njega se piše uzvičnik.