Tvorba reči proučava stvaranje novih reči. Ako neka reč nije nastala od druge reči i ne može se rastaviti na manje delove, tada je to prosta reč (ili osnovna, neizvedena reč), npr.: dan, reka, ja, ti, brz, jak, šest. Ako nisu proste, reči u srpskom jeziku nastale su od drugih reči različitim načinima tvorbe i nazivaju se tvorenice, npr.: kišobran, nakiseo, putnik.
Tvorenice, zajedno s prostom reči od koje su nastale, čine porodicu reči. To su grupe reči koje imaju isti koren – zajednički deo koji ih povezuje po značenju. Na primer, od reči mlad mogu se sagraditi reči mladić, mladalački, mladolik, mladost, omladina itd. Sve one imaju koren mlad- i čine porodicu reči.
U tvorbi reči učestvuju: tvorbene osnove reči (koren i osnova), sufiksi i prefiksi.
Koren je najmanji značenjski deo reči koji se dalje ne može deliti. On je zajednički svim srodnim rečima bilo koje vrste ili oblika. Nosilac je osnovnog značenja novonastale reči, npr. kuć- je koren u rečima kuća, kućica, kućni.
Osnova je onaj deo reči od kojeg je izvedena neka reč. Ona služi za dalje izvođenje novih reči. Koren i osnova se nekad podudaraju, a nekad su različiti. Na primer, imenica zidar ima i koren i osnovu zid-, ali za pridev zidarski koren je zid-, a osnova zidar-.
Sufiksi su formanti koji se dodaju iza tvorbene osnove (na kraju reči) i kojima reč dobija novo značenje, npr.: slik-ar, slikar-ka, slikar-ski.
Prefiksi su formanti koji se dodaju ispred tvorbene osnove (na početku reči) i kojima reč dobija novo značenje, npr.: na-baciti, od-baciti, pra-deda, pra-šuma.
Tvorbeni postupci
Najvažniji postupci tvorbe reči jesu:
1. izvođenje (ili derivacija),
2. slaganje (ili kompozicija),
3. kombinovana tvorba.
Izvođenje
Izvođenje reči obuhvata sufiksaciju i prefiksaciju. Reči koje nastaju na taj način nazivaju se izvedenice.
Sufiksacija je tvorba reči dodavanjem sufiksa na tvorbenu osnovu reči, npr.:
• cvet-ić
• lep-ota
• pen-ast
• stid-ljiv
Sufiksacijom se vrsta reči može promeniti, npr. kad se od imenice rat dobije pridev rat-ni, glagol rat-ovati, ali može i ostati ista, kao u mleko, mlek-ar, mlek-ara (sve tri reči su imenice).
Nema mnogo sufiksa sa samo jednim, specifičnim značenjem. Češći su višeznačni sufiksi, kao, recimo, sufiks -ica, koji može služiti za izvođenje ženskog roda od muškog (lav – lavica), može biti deminutivni (šerpa – šerpica), može označavati ljudsko biće muškog ili ženskog pola (pijanica), predmet (lojanica), apstraktan pojam (olakšica), broj (petica) i još mnogo šta drugo.
Prefiksacija je tvorba reči dodavanjem prefiksa na tvorbenu osnovu reči, npr.:
• do-kuvati
• is-kuvati
• ne-znanje
• po-težak
• po-velik
Veći deo prefiksa nastao je od predloga, pa su značenja mnogih prefiksa manje ili više slična značenjima odgovarajućih predloga. Prefiksalne reči mogu imati jedan prefiks (npr. raz-ljutiti), dva prefiksa (npr. po-raz-bijati) ili, najređe, tri prefiksa (npr. is-po-na-pijati se).
Slaganje
Slaganje je tvorba složenih reči, složenica, spajanjem tvorbenih osnova dveju reči na dva načina:
1. prostim spajanjem, npr.:
• čuvar + kuća = čuvarkuća
• dan + gubiti = dangubiti
• jarko + crven = jarkocrven
• star + mali = starmali
• tri + deset = trideset
2. spajanjem pomoću spojnog vokala (taj vokal je obično o, ređe e), npr.:
• jug-o-istok
• plav-o-kosa
• rib-o-lov
• vod-o-pad
• oč-e-vidan
• svoj-e-ručan
Kombinovana tvorba
Postoje dva načina kombinovane tvorbe:
1. prefiksalno-sufiksalna tvorba, što znači da se na tvorbenu osnovu dodaju istovremeno i prefiks i sufiks, npr.:
• do-vrat-ak
• na-reč-je
• po-vetar-ac
• pred-sob-lje
2. složeno-sufiksalna tvorba, istovremeno i slaganje i sufiksacija, npr.:
• ruk-o-tvor-ina
• slatk-o-reč-iv
• stakl-o-rez-ac
• tr-o-meseč-je