Podela reči na slogove

 

Slog je glasovna jedinica koja se ostvaruje jednim izgovornim (artikulacionim) zahvatom. U svakom slogu mora postojati jedan samoglasnik, odnosno slogotvoran glas. U reči ima onoliko slogova koliko ima slogotvornih glasova. Nosioci sloga mogu biti samoglasnici (vokali) a, e, i, o, u i sonanti r, l, n. Granica sloga može biti iza vokala (za-mi-šlja-ti), ali i iza suglasnika (mar-ljiv). Slog može da bude i samo jedan glas, ali to mora da bude vokal (a-vi-on). A može i cela reč da se sastoji od samo jednog sloga (prst). Reč koja se sastoji od jednog sloga naziva se jednosložna reč (san), reč sa dva sloga je dvosložna (sno-vi), sa tri – trosložna (spa-va-ti), a sa četiri – četvorosložna (spa-va-li-ca). Slogovi mogu biti:

1) otvoreni – ako se završavaju na samoglasnik:

– do-ne-ti,

– li-va-da,

– ma-ma,

– po-lja-na;

2) zatvoreni – ako se završavaju na suglasnik:

– jed-nak,

– lom-ljiv,

– slom-ljen,

– tram-vaj.

 

Sonanti kao nosioci sloga

1. Sonant r je nosilac sloga:

1) u jednosložnim rečima: brz, crn, krst, trn, tvrd, vrt;

2) u sredini reči između dva suglasnika: dr-vo, dr-ža-ti, tr-ka, tr-lja-ti;

3) na početku reči ispred suglasnika: r-đa-ti, r-vač, r-za-ti;

4) kada se nalazi ispred samoglasnika o, koje je postalo od suglasnika l: grlo – gr-oce.

2. Sonant l kao nosilac sloga najčešće se javlja u rečima stranog porekla: bo-fl, bi-ci-kl, mo-no-kl, va-fl, Vl-ta-va.

3. Sonant n kao nosilac sloga takođe se najčešće javlja u rečima stranog porekla: I-bn, I-dn, Nju-tn.

 

Suglasničke grupe

Pravila podele reči na slogove kada su nosioci sloga suglasnici:

1) ako grupu suglasnika čine dva sonanta (j, l, lj, m, n, nj, r, v), granica sloga je između njih: or-la, po-lom-ljen, pr-ljav;

2) ako je u grupi suglasnika na prvom mestu praskavi suglasnik (b, d, g, k, p, t), a drugi nije j, l, lj, r, v, granica sloga je između njih: lep-tir, lop-ta, sred-stvo;

3) ako je u grupi suglasnika na drugom mestu glas j, l, lj, r, v, granica sloga je ispred njih: je-dva, sve-tlost, to-pljen, vi-dra.

4) kada se u sredini reči nađe grupa suglasnika, od kojih je na prvom mestu neki strujni (f, h, s, š, z, ž) ili sliveni (c, č, ć, , đ), granica sloga je ispred te grupe: če-šće, gro-žđe, la-sta, ma-čka, vo-ćka.

 

Granica sloga

Granica sloga može biti:

1) fonetska (nastaje usled fonetskih osobina glasa): o-du-zi-ma-ti, ra-zmi-sli-ti;

2) semantička ili psihološka (kada se oseća da je nešto prefiks): od-u-zi-ma-ti, raz-mi-sli-ti.

U srpskom jeziku se prednost daje semantičkoj granici sloga.