Homonimi

 

To su reči istog glasovnog sastava, ali različitog značenja i porekla; mogu imati isti ili različit akcenat. Svojstvo reči koje imaju iste oblike a različito značenje naziva se homonimija. Homonimi mogu biti pravi, potpuni, nepotpuni i relativni. Zajednička osobina im je da imaju potpuno isti oblik, isto se pišu i izgovaraju, ali sa potpuno različitim značenjima. Naziv potiče od grčke reči homonymos, odnosno od reči homós (isti, jednak) i ónyma (ime).

Homonimiju treba strogo razlikovati od polisemije jer homonimi su reči koje nisu ni u kakvoj značenjskoj vezi, reči koje se slučajno, odnosno sticajem istorijskih promena raznih reči, ili savremenim fonetskim promenama, međusobno podudaraju po obliku.

Primeri (reči):

– grad – „veće naseljeno mesto” i „stepen, stupanj (kao jedinica mere)”;

– kosa – „dlake na čovečjoj glavi”, „poljoprivredna alatka” i „koso nagnuta strana brega ili planine”;

– lupa – „lupanje” i „uveličavajuće staklo”;

– zavijati – „umotavati, uvijati u nešto” i „otegnuto urlati (o psu, vuku i dr.)”.

Primeri (rečenice):

– Gledao je Dunju kako jede dunju.

– Ja sam sam.

– Komšinica Kosa je ponosna što joj je uvek čista kosa.

– Mali Miša se plaši miša.

– Vredno je radio, pa kupio radio.