Azbuka (ćirilica)

 

U obliku u kakvom se danas upotrebljava, azbuku je uobličio srpski filolog i reformator srpskog jezika Vuk Stefanović Karadžić (1787–1864). To pismo se upotrebljava u srpskom jeziku zajedno sa srpskom latinicom. Vuk je sastavio azbuku 1818. godine, ali je kao zvanično pismo u Srbiji priznata tek pedeset godina kasnije. Na osnovu odluke kneza Mihaila Obrenovića, rešenje o ukidanju zabrane sa Vukovog pravopisa potpisao je, 12. marta 1868, ministar prosvete Dimitrije Crnobarac.

Azbuka se sastoji od trideset slova, a njena glavna karakteristika je da je fonetična, što znači da jednom slovu odgovara jedan glas. Dok ju je sastavljao, Vuk se vodio maksimom: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.” On je iz ruske građanske azbuke, koja je u to vreme upotrebljavana u Srbiji, izbacio sva nepotrebna slova (njih 19), a u svoju reformisanu azbuku uneo šest novih slova: ћ, џ, ђ, ј, љ, њ. Slovo ћ je uzeo iz stare ćirilice; џ iz rumunske ćirilice; ђ mu je načinio srpski vladika i pesnik Lukijan Mušicki prema ћ; ј je uzeo iz latinice (zbog čega su ga njegovi protivnici iz crkvenih krugova optužili da radi na pokatoličavanju srpskog naroda); љ je spojeno slovo od dva slova iz ruske građanske azbuke; њ je spojeno slovo od dva slova iz ruske građanske azbuke. Vuk je svoju reformu ćirilice izveo prilikom objavljivanja „Srpskog rječnika”, 1818. godine.

U sledećoj tabeli data su velika i mala slova azbuke.

azbuka