Slog je glasovna jezička jedinica koja se ostvaruje jednim izgovornim (artikulacionim) zahvatom, tj. jednim otvaranjem usta. U svakom slogu mora postojati jedan samoglasnik (vokal), odnosno slogotvoran glas. U reči ima onoliko slogova koliko ima slogotvornih glasova. Može ga činiti i jedan glas, pod uslovom da je to samoglasnik. A može se i cela reč sastojati od samo jednog sloga (npr. čvrst, slast). Nosioci sloga mogu biti samoglasnici (a, e, i, o, u) i sonant r, ponekad i sonanti l i n. Granica među slogovima u načelu dolazi iza samoglasnika (npr. a-vi-on, ra-di-ti), ali može biti i iza suglasnika (npr. lom-ljiv, pred-met).
Zavisno od glasa kojim se slog završava, on može biti:
1. otvoreni slog, koji se završava samoglasnikom, npr.: do-ne-ti, li-va-da, ru-ka, šu-ma;
2. zatvoreni slog, koji se završava suglasnikom, npr.: lep-tir, mal-ter, pod-jed-nak, pr-ljav.
Sonanti kao nosioci sloga
Sonant r može u pojedinim rečima biti nosilac sloga (tada se naziva slogotvorno r). Najčešće to biva između dva suglasnika (npr. br-do, sre-brn, tr-ska), ali i na početku reči ispred suglasnika (npr. r-đa, r-vač, r-za-ti).
Sonanti l i n kao nosioci sloga javljaju se u rečima stranog porekla, npr.: bi-ci-kl, spek-ta-kl, Vl-ta-va, I-dn, Nju-tn.
Suglasničke grupe
Pravila podele reči na slogove kada su nosioci sloga suglasnici:
1. ako grupu suglasnika čine dva sonanta (m, n, nj, l, lj, r, v, j), granica sloga je između njih, npr.: mar-ljiv, slom-ljen, tram-vaj;
2. ako je u grupi suglasnika na prvom mestu pregradni suglasnik (p, b, t, d, k, g), a drugi nije l, lj, r, v, j, granica sloga je između njih, npr.: lop-ta, sred-stvo, svet-ski;
3. ako je u grupi suglasnika na drugom mestu glas l, lj, r, v, j, granica sloga je ispred te grupe, npr.: je-dva, sve-tlost, to-pljen, vi-dra;
4. ako je u grupi suglasnika na prvom mestu strujni (f, s, z, š, ž, h) ili sliveni suglasnik (c, č, dž, ć, đ), granica sloga je ispred te grupe, npr.: gro-žđe, la-sta, ma-čka, vo-ćka.
Granica među slogovima
Granica među slogovima može biti:
1. fonetska (nastaje usled fonetskih osobina glasa), npr.: o-du-ze-ti, ra-zmi-sli-ti;
2. semantička ili psihološka (kada se prefiksi osećaju kao zasebni delovi složenih reči), npr.: od-u-ze-ti, raz-mi-sli-ti.
U srpskom jeziku prednost se daje semantičkoj granici sloga.