Afrodita – mitologija


Boginja lepote i čulne ljubavi. Prema starijem predanju, ona je Zevsova i Dionina kćerka, a prema mlađem – rođena je iz morske pene koja se stvorila kad je Kron bacio u more Uranove genitalije, koje je prethodno odsekao oštrim srpom. Odmah po rođenju stigla je do Kitere, a zatim i do morem opasanog Kipra, gde je naga izašla na ostrvo. Tu su Afroditu obukle i okitile Temidine kćerke hore, a zatim su je odvele među besmrtnike, na Olimp. Njen dolazak obradovao je sve bogove i svaki od njih poželeo je da se njome oženi. Afrodita se udala za Hefesta, hromog i ružnog boga vatre, ali mu nije dugo ostala verna; zaljubila se u boga rata Aresa, kome je rodila sinove Deimosa i Fobosa, kao i kćerku Harmoniju. Kao njihova deca pominju se Eros i Anteros. Bog Sunca Helije, koji sve vidi, obavestio je Hefesta da ga žena vara sa Aresom. Hefest je iskovao nevidljivu mrežu od tananih niti i prebacio je preko supruginog kreveta, uhvativši tako ljubavnike dok su ležali u postelji. Razgnevljen, pozvao je sve olimpske bogove da se uvere u Afroditino neverstvo i da budu svedoci njegove sramote. Ovi se, međutim, nasmejaše, sem Posejdona, koji je u ime bogova obećao Hefestu odgovarajuću nadoknadu. Tek tada je Hefest pristao da oslobodi ljubavnike; postiđena Afrodita odmah je otišla na Kipar, a Ares u Trakiju.

O Afroditinim ljubavima poznata su brojna predanja. Priča se da je ona Hermesu rodila Hermafrodita, a Dionisu – Prijapa. Volela je i smrtnike, posebno Adonisa, Anhisa, Faetona i Buta. Za svoje miljenike zalagala se svim srcem, a one koji su joj se zamerili, okrutno je kažnjavala. Suparnici boginji Eos usadila je trajnu čežnju za smrtnicima, a celom potomstvu boga Helija svetila se zato što je otkrio Hefestu njenu vezu sa Aresom. Lemljanke, koje je nisu poštovale, okužila je nepodnošljivim zadahom, tako da su ih muževi napustili. S druge strane, one koji su je zadužili, Afrodita je uvek štitila i pomagala. To najbolje pokazuje njen odnos prema Parisu.


afrodita slika


Na Pelejevoj i Tetidinoj svadbi, boginja Erida, koja nije bila pozvana, bacila je među skupljene boginje jabuku, na kojoj je pisalo: „Najlepšoj”. Svi su se pitali kome treba da pripadne ta jabuka – Heri, Ateni ili Afroditi. Zevs je naredio Hermesu da te tri boginje odvede na planinu Idu, kako bi trojanski princ Paris presudio koja je od njih najlepša. Hera je Parisu obećala vlast, Atena – ratnu slavu i mudrost, a Afrodita – najlepšu ženu, Menelajevu suprugu Helenu. On je dao jabuku Afroditi; ta njegova odluka prouzrokovala je Trojanski rat. Da bi zaštitila Parisa, Afrodita se tokom celog rata borila na strani Trojanaca i u svim sukobima brinula o svom miljeniku. Pri Parisovom dvoboju sa Menelajem ona je trojanskog princa obavila maglom i odvela sa bojnog polja u Heleninu ložnicu. Dok je štitila sina Eneju, zadobila je rane; tek tada je, po Zevsovoj naredbi, napustila bojno polje. Posle poraza Trojanaca, Afrodita je uspela da sačuva trojansku kraljevsku lozu: omogućila je Anhisu, Eneji i Askaniju da izmaknu iz ognja Troje i nađu novu otadžbinu. Tako je Afrodita postala i zaštitnica Rima.

Afroditin lik nastao je verovatno već u mikensko doba, i to po uzoru na semitske boginje neba (Aštarta, Aštaret, Kibela). Njenim najstarijim svetilištem smatran je hram u Askalonu, u Siriji, a izrazito orijentalne elemente – hramovsku prostituciju – sadrži njen kult u Pafu, u Lokrima, na planini Eriks i u Korintu. Na prvobitne Afroditine odlike ukazuju i njene najstarije kultne statue, koje je prikazuju naoružanu ili sa velom na glavi i okovima na nogama. Pošto se njen kult širio morskim putevima, ona je poštovana i kao boginja koja obećava dobar put morem. Njena najstarija kultna statua u Beotiji napravljena je, prema predanju, od drveta sa lađe kojom je Kadmo doplovio iz Fenikije u Grčku. Stoga je ona i zaštitnica lađara.

Već u Tezejevo vreme, uz Afroditu, boginju ljubavi (Urania), poštuje se i Afrodita koja pripada celom narodu (Pandemos). Kasnije, ta Afrodita je postala simbol čulne ljubavi, odnosno suprotstavljena je Afroditi Uraniji kao boginji nebeske ljubavi.


afrodita slika1


Od VIII veka stare ere Afrodita gubi većinu funkcija i postaje isključivo boginja lepote i ljubavi. Hera od nje pozajmljuje čarobni pojas da bi zadobila Zevsovu ljubav, što ukazuje na to da je Afrodita i boginja ljubavne čežnje, ljubavnog nagovaranja. U Atini je slavljena Afrodita u baštama (en kípois), ali ne kao boginja vegetacije, već kao boginja lepote, pod čijim se nogama rascvetava cveće. Posvećeni su joj golubovi, ruže i mirta.

Najstarijim predstavama Afrodite smatraju se zlatne aplikacije od lima, nađene u kraljevskom krugu grobova u Mikeni (XVI vek stare ere), na kojima je predstavljena naga, sa pticama oko glave. Iz poznog VIII veka stare ere poznate su statuete nage Afrodite, sa dijademom na glavi (Dipilon, Beotija, Kamares). U Sparti je predstavljena u vidu paladiona, sa oružjem, a pominje se i statua Afrodite Morfo, čije su noge bile okovane lancima. Od VII veka stare ere gube se predstave nage Afrodite, odnosno ona se prikazuje obučena, sa nekim od karakterističnih atributa (cvet, golub, zec). Na crnofiguralnim vazama iz VI veka stare ere predstavljena je u sceni u kojoj Paris dodeljuje jabuku najlepšoj boginji. Na Prestolu Ludovizi (prva polovina V veka stare ere) prikazano je njeno rođenje.

Od sredine V veka stare ere Afrodita se često prikazuje u skulpturi. Fidija je za Olimpiju izradio hrizelefantinsku statuu Afrodite Uranije. Na partenonskom frizu prikazana je između Letine dece i Erosa. Fidijin učenik Alkamen izradio je statuu Afrodita u baštama. Čuvena je bila Skopasova grupa u bronzi – Afrodita koja jaše na jarcu. Praksitel se proslavio većim brojem statua nage Afrodite, posebno onom koju je radio za Knid (IV vek stare ere).

Pored replika V i IV veka stare ere, u helenističkoj umetnosti se pojavljuju i nove predstave: Afrodita u školjci, Afrodita koja skida sandalu ili Afrodita koja čuči. Čuvena je bila Apelova slika Afrodita Anadiomena, koja je rađena za njeno svetilište na Kosu.


Literatura:
• Dragoslav Srejović – Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, drugo izdanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1987