Jedno od dvanaest olimpskih božanstava, sin Zevsa i titanke Lete, brat blizanac boginje Artemide. Mitovi o Apolonu su brojni, ali su nepovezani; najstariji i najpoznatiji su oni koji govore o njegovom rođenju na ostrvu Delosu (jedno od Kikladskih ostrva) i osnivanju svetilišta u Delfima.
Bremenita Leto, gonjena Herinom ljubomorom, obilazila je sve zemlje i ostrva, moleći za mesto na kojem će doneti na svet božanske blizance. U strahu od Herine osvete, svi su je odbili izuzev malog i pustog ostrva Delosa. Devet dana i devet noći Leto se na Delosu mučila, jer je Hera zadržavala na Olimpu boginju porođaja Ejlejtiju. Ostale boginje, koje su se skupile da prisustvuju rođenju novog boga, poslale su glasnicu Iridu na Olimp da umilostivi Ejlejtiju skupocenim darom – zlatnom ogrlicom dugom devet lakata. U trenutku kad je boginja stupila na Delos, Leto je klečeći, oslonjena na brdo Kint i obuhvatajući rukama palmu, rodila Artemidu, a zatim, uz njenu pomoć, i Apolona. Kad se Apolon rodio, celo ostrvo je procvetalo i zamirisalo, a labudovi su, uz divnu pesmu, sedam puta obleteli Delos jer je bio sedmi dan u mesecu. Priča se da je njegovom rođenju prisustvovao i petao i da je taj svedok izlaska sunca zbog toga postao Letina omiljena životinja. Boginja Temida nahranila je novorođenče nektarom i ambrozijom, a ono je odmah odbacilo pelene i prihvatilo darove oca Zevsa – zlatnu mitru, liru i kola sa zapregom labudova. Apolon je zatražio luk i strele, koje mu je Hefest odmah dao.
Prema deloskoj legendi, Zevs je naredio Apolonu da odmah krene u Delfe, ali je on, u kolima koja su vukli labudovi, najpre otišao u zemlju Hiperborejaca, naroda nastanjenog na dalekom severu, na obalama Okeana. Tek posle godinu dana, Apolon se vratio u Grčku; stigao je u Delfe sredinom leta, gde je radosna priroda pozdravila njegov dolazak pesmama slavuja i cvrčaka.
Prema delfskoj legendi, Apolon je stigao u Delfe sa Olimpa, ali je odmah morao da se bori sa aždajom, koja je čuvala staro Gejino svetilište. Ta neman je u starijim predanjima bezimena, a u kasnijim – naziva se Delfina ili Piton. Apolon je našao aždaju u pećini ispod Parnasa i ubio je kišom strela (slika iznad). Pošto je ljutog neprijatelja sahranio ispod omfalosa, priredio je u njegovu čast pogrebne igre, a zatim je prisvojio staro Gejino proročište i svetilištu posvetio tronožac, koji od tada postaje njegov simbol. Apolon je, u vidu delfina, presreo brod kritskih trgovaca i doveo ga u Krisu, pristanište Delfa. Tek u Krisi on se pred trgovcima pokazao u liku čudesno lepog mladića i uzeo je Krićane za svoje sveštenike. Zbog ubistva Pitona, Apolon je, radi očišćenja, morao da provede devet godina u Tesaliji. Posle toga se vratio u Delfe, i to kao „čisti”, kao Feb (Phoibos), sa vencem i granom svetog lovora iz tesalske Tempe. Kasnije je morao da brani svoje proročište od Herakla. Kad je Pitija (proročica i sveštenica u Apolonovom hramu u Delfima, čuvena po dvosmislenim odgovorima) odbila da proriče Heraklu, koji je bio bolestan i ukaljan krvlju, on je ukrao sveti tronožac da bi na drugom mestu ustanovio svoje proročište. Apolon je tada napao svog polubrata (slika ispod), ali ih je gnevni Zevs razdvojio bacivši među njih munju. Apolon se borio i sa drugim neprijateljima, među kojima su Flegija i Titije.
Da bi se objasnila razlika između deloskih i delfskih mitova, nastala je priča da je Letu još pre Apolonovog rođenja proganjao Piton, odnosno da je Apolon četvrtog dana po rođenju otišao sa Delosa u Delfe i tu ubio aždaju koja je ugrožavala njegovu majku. Takođe se pričalo da su stanovnici Delfa pozivali Apolona da napusti Hiperborejce i dođe kod njih.
Ostali mitovi o Apolonu su nepovezani; najpoznatiji su oni o njegovoj ljubavi prema Hijakintu i Kiparisu, Dafni, Driopi, Kireni, Kasandri, Kastaliji i Marpesi. Sve te ljubavi tragično se završavaju: Hijakint je stradao od Apolonove ruke, Kiparis se preobrazio u drvo žalosti, a Dafna – u lovor. Apolon je imao brojno potomstvo: Koronida mu je rodila Asklepija, Kirena – Aristaja, Euadna – Jama, Akakalida – Kidona i Mileta, Kaliopa – Lina, Orfeja i Himeneja, Manto – Mopsa, Ftija – Dora, Laodoka i Polipeta, a Roja – Anija. Njegova deca su najčešće eponimski heroji pojedinih gradova ili većih oblasti u Grčkoj i Maloj Aziji.
Apolon je u dva maha bio prisiljen da služi smrtnike. Zbog toga što je ubio Pitona ili kiklope, Zevs ga je kaznio da bude sluga kralja Admeta. Kasnije je, zajedno sa Posejdonom, bio u službi trojanskog kralja Laomedonta, bilo zbog pobune protiv Zevsa bilo zbog toga što su bogovi odlučili da iskušaju tog kralja. I kod Admeta i kod Laomedonta Apolon je čuvao goveda. Priča se da je Admetova, odnosno Apolonova goveda ukrao tek rođeni Hermes. Apolon je našao malog kradljivca i otetu stoku, ali je Hermes ublažio njegovu srdžbu svirkom na liri, koju tek što je izumeo. Oduševljen novim instrumentom, Apolon mu je, u zamenu za liru, dao svoja goveda i kerikeon (zlatan štap); od tada ta dva boga povezuje duboko i trajno prijateljstvo (slika ispod).
U antici je bio veoma poznat i karsko-frižanski mit o takmičenju Apolona i Marsije. Marsija, pronalazač dvojnica, čija je svirka očaravala svakoga ko bi je čuo, drznuo se da pozove Apolona na takmičenje u svirci. Dogovoreno je da pobednik po svom nahođenju kazni pobeđenog, a za sudije su izabrali stanovnike Nise. Pošto su sudije proglasile Apolona za pobednika, Marsija je svirepo kažnjen: Apolon ga je vezao za drvo, a zatim odrao i njegovu kožu obesio na trgu u Keleni. Apolon se ubrzo pokajao zbog svoje surovosti, pokidao je žice na liri i neko vreme nije ni svirao ni pevao. Neki kažu da je Apolon posle pobede poštedeo život protivniku i da je Marsija, za kaznu, dobio svinjski rep.
U mitu se Apolon povezuje sa većim brojem božanstava. Zajedno sa ostalim Olimpljanima, učestvovao je u gigantomahiji. U Trojanskom ratu pomogao je Trojancima u borbi protiv Grka i prouzrokovao je Ahilovu smrt. Ipak je najizrazitija njegova veza sa Artemidom (u deloskom mitu) i sa Dionisom (u delfskom mitu), kao i sa muzama, horama, haritama i nimfama. Apolon je već u najstarijem predanju označen kao vođa hora muza (Musagetes). Zajedno sa Artemidom kaznio je Niobu i Titija, a sa Dionisom je delio svetilište u Delfima. Tokom tri zimska meseca tu je boravio Dionis, kome su pevani ditirambi, a u ostale mesece bio je prisutan Apolon, kome su pevani peani. Tesna veza Apolona sa pojedinim životinjama, stvarima i biljkama, izražena u kultu, objašnjena je i posebnim mitovima. Njegove svete životinje su bik, lav, vepar, košuta, koza, delfin, miš, gušter i žaba; ptice – labud, gavran, jastreb i kraguj, a biljke – lovor, palma i maslina. Apolonovi atributi su luk i strela, lira, tronožac i omfalos (slika ispod).
Poreklo Apolonovog imena je nejasno; njegovo ime verovatno je izvedeno iz vavilonske reči apullu (što znači „vrata”), odnosno iz imena hetitskog boga Apulunasa (Apullunas), zaštitnika kapija i ulaza.
Na osnovu imena, mita i očuvanih arheoloških spomenika zaključuje se da je Apolon božanstvo koje su Grci već u vreme mikenske kulture preuzeli iz hetitsko-vavilonskog kulturnog kruga, i to posredstvom Krita ili mikenskih kolonija na egejskim ostrvima i maloazijskoj obali. Hetitski bog Apulunas verovatno je prethodnik Apolona Agieja („čuvar kapija”). U vavilonskoj religiji, kapije (abullu) štiti bog Sunca Šamaš, koji je, kao i Apolon, bog graditelj, prorok i zakonodavac. Šamašovo svetilište je smatrano, kao i delfski omfalos, središtem sveta. S druge strane, kupasti kamen sa trakama, simbol Apulunasa, sličan je omfalosu, a poznato je da su i najstarije kultne statue Apolona bile anikonične, u obliku stuba ili kupe (Apolon iz Amikla, Apollon Agyieus). Za Apolona se možda vezuje i kamenje koje je nađeno pred ulazima u Troju. Veza između Apolona i Trojanaca naglašena je i u mitu: Apolon gradi zidine Troje, ubija Ahila ispred gradskih vrata i u Trojanskom ratu uvek štiti Trojance. Lav, koji je atribut orijentalnog boga Sunca, postao je i Apolonov atribut, posebno na maloazijskoj obali i ostrvima (aleja lavova na Delosu). Najzad, na Apolonovo orijentalno poreklo ukazuje i kalendar, jer u njegovom kultu, kao i u mitu o rođenju, značajnu ulogu ima sedmi dan u mesecu, što je takođe jedan od elemenata vavilonske religije. Svakako je značajno i to što se u mitu kao mesto Apolonovog rođenja katkad pominje Likija ili Efes.
Veza Grka mikenske epohe sa Malom Azijom i hetitsko-vavilonskim kulturnim krugom posvedočena je i arheološkim nalazima, pa se stoga može pretpostaviti da je Apolon poštovan na egejskim ostrvima i grčkom kopnu sigurno već sredinom drugog milenijuma stare ere. Uvođenje njegovog kulta verovatno je u vezi sa podizanjem utvrđenih gradova na grčkom kopnu tokom mikenske epohe. Najpre bog gradskog stanovništva, Apolon je postepeno potisnuo različita lokalna božanstva vegetacije, što je ilustrovano mitovima o Hijakintu i Karneju. Tako je novi bog bio brzo prihvaćen u celom grčkom svetu – od Delosa do Delfa i od Krita do Tesalije. U Ilijadi, koja odražava prilike u grčkom svetu krajem mikenske epohe, zapaža se da je Apolon, iako je prikazan kao zaštitnik Trojanaca, ipak božanstvo prema kome Grci pokazuju posebno poštovanje.
Apolon je imao više funkcija, koje su nastale iz njegove osnovne i najstarije funkcije – da brani i štiti. Već je hetitski Apulunas bio božanstvo kapija, koje brani od zla. Najbliži tom hetitskom božanstvu je Apolon Agiej (Apollon Agyieus), čiji se simbol – zašiljen stub – nalazio pred kućama da bi ih štitio. Njemu je sličan i Apolon zaštitnik kapija (Prostaterios) i zaštitnik ulaza (Propylaios). Apolonove epikleze Apotropaios i Alexikakos takođe ukazuju na njegovu primarnu funkciju – odbijanje zla.
Apolon je povezan i sa vegetacijom, ali ne kao agrarno božanstvo, već opet kao onaj koji štiti njive, setvu i useve; on je zaštitnik žetve (Thargeios), onaj koji brani useve od poljskih miševa (Smintheus) i od skakavaca (Parnopios). Da su te njegove funkcije bile važne pokazuju statue Apolona Parnopija (Fidijin rad) i Apolona Sminteja (Praksitelov rad). U svojstvu zaštitnika useva on je asimilovao starija božanstva vegetacije. Tako je na Peloponezu potisnuo Hijakinta, degradirao ga u heroja i prisvojio njegov praznik Hijakintije. Takođe je prisvojio praznik Karneje, a od boga Karna, kome je taj praznik posvećen, preuzeo je i ime Karneios.
Jedna od glavnih Apolonovih funkcija je i isceliteljstvo, što dolazi do izražaja u najstarijem predanju: u Trojanskom ratu umirio je bol i vidao ranu Glauku, ali je svojim strelama slao bolest, zarazu i smrt. Kako je svaka bolest smatrana nekom vrstom nečistoće (mijazma), koja se mogla ukloniti očišćenjem i pokajanjem, i bog koji je slao bolest lako je postajao bog koji štiti od bolesti.
Jedna od Apolonovih odlika je i mantika (veština proricanja, gatanja). Ona se razvila iz njegove vidarske funkcije, jer su kod svih naroda čarobnjaci i vrači (lekari) istovremeno i proroci. Njegovo svetilište u Delfima postalo je najpoznatije proročište grčkog sveta, a i u većem broju drugih Apolonovih svetilišta proricano je na razne načine.
Apolon je i bog smrti; u Trojanskom ratu on je razoružao Patrokla i svojim strelama poslao kugu u grčki logor. Na njegov praznik stradali su Penelopini prosioci, a i u mitu o Alkesti pojavljuje se kao bog smrti. On je i bog muzike i umetnosti; odmah po rođenju dobio je od Zevsa liru, kojom je uveseljavao bogove na gozbi, a i muze su pevale pod njegovim vođstvom.
Kao bog pomorstva, Apolon se naziva Delphinios; u tom svojstvu povezan je sa grčkom kolonizacijom, jer čitav niz grčkih kolonija nosi njegovo ime. Apolon je vođa i osnivač pa ga stoga velik broj gradova i plemićkih porodica smatra svojim pretkom. Tek od VI veka stare ere Apolon se poistovećuje sa Helijem i postaje i bog Sunca. On je i ranije bio bog svetlosti, ali ne elementarne već duhovne, u smislu nebeske čistote i punog sjaja, zbog čega mu epitet Feb postaje i lično ime. Za tog Apolona (Feba) vezuju se poruke ispisane na hramu u Delfima: „Spoznaj samog sebe” i „Ništa previše”. Tako s vremenom Apolon postaje bog mere, reda, zakona, pozitivnih stvaralačkih snaga i umetničkog nadahnuća.
Najpoznatija Apolonova svetilišta u grčkom svetu nalazila su se u Didimi i Klaru, na Delosu i u Delfima. Njemu su posvećeni brojni hramovi, od kojih su najznačajniji hramovi u Korintu i u Termu (VII vek stare ere), u Selinuntu (VI vek stare ere) i u Basama (V vek stare ere). U Apolonovu čast svetkovani su praznici Hijakintije, Karneje, Targelije, kao i pitijske igre.
Najranije predstave Apolona imale su anikonični oblik. Njegova kultna statua u Amiklama bila je od bronze, u obliku stuba, a na njoj su samo lice, ruke i noge bili ljudski. Tu je Apolon prikazan sa šlemom na glavi i kopljem i lukom u rukama. Najstarija sačuvana predstava Apolona potiče s kraja VIII veka stare ere (glava sa šlemom izrađena od terakote, takođe iz Amikla). Već u ranom VII veku stare ere Apolon je prikazivan kao nag mladić, duge kose ili sa šlemom na glavi, sa lukom i strelama u rukama (bronzane statuete iz Tebe i Drera). U skulpturi arhajskog perioda prikazivan je nag i bez brade, dok je u slikarstvu, na vazama, predstavljan obučen i sa bradom, najčešće kao kitarod. Na čuvenoj vazi sa Mela prikazan je dolazak Apolona u pratnji hiperborejskih devica iz zemlje Hiperborejaca: sa kitarom u ruci, Apolon se vozi na kolima koja vuku krilati konji (najranija predstava Apolona Kitaroda). Na Delosu je nađena Apolonova statua u natprirodnoj veličini (oko 600. godine stare ere); nije isključeno da i neki od arhajskih „mladića” (kurosi) predstavljaju Apolona.
Kultnu statuu Apolona za svetilište na Delosu izvajali su Tektaj i Angelion; tu je Apolon prikazan ispruženih ruku: u levoj je držao luk, a u desnoj tri harite, dok su kraj njegovih nogu sedela dva grifona. Ta kultna statua poslužila je kao uzor za Apolonove skulpture koje je izradio Kanah, kao i kultne statue u Didimi i u Tebi.
Na reljefima i u vaznom slikarstvu prikazane su i određene scene iz mita o Apolonu. Najčešće je predstavljena njegova borba sa Heraklom oko tronošca (istočni zabat riznice Sifnijaca u Delfima, veći broj crnofiguralnih vaza). Od ostalih mitoloških scena prikazano je kažnjavanje Niobe i Apolonova borba sa Titijem (slika ispod).
Početkom V veka stare ere konačno je utvrđena ikonografija Apolona: on se prikazuje nag, ređe kao obučen mladić, bez brade i sa kraćom kosom. Iz tog vremena poznata je Apolonova statua sa zapadnog zabata Zevsovog hrama u Olimpiji. Brojne su predstave i na vazama, gde se prikazuju i nove scene iz Apolonovog mita, kao što su: borba sa Pitonom, krađa Apolonovih goveda i Apolonov sukob sa gigantima. Tokom druge polovine V veka stare ere ikonografija Apolona se ne menja. Tek u IV veku stare ere veliki skulptori – Praksitel, Skopas, Brijaksid i Leohar – stvaraju nov tip Apolona. Poznata je kopija Praksitelove statue Apolona Sauroktona, gde je prikazan kao mladić. Isti umetnik, kao i Skopas i Brijaksid, radio je i statue Apolona Kitaroda. Skopas je izvajao kultnu statuu Apolona Sminteja, koja prikazuje boga kako stavlja nogu na svoju svetu životinju – miša. Leohar je izradio tri statue Apolona, od kojih je najpoznatija Apolon Belvederski. Scene iz mita uglavnom se više ne prikazuju, odnosno Apolon se još samo predstavlja kao posmatrač raznih događaja. U helenističkoj i rimskoj umetnosti uglavnom je predstavljan po uzorima s kraja V veka stare ere i iz IV veka stare ere. Na sarkofazima, mozaicima i u fresko-slikarstvu prikazane su scene iz mita o Niobi, Dafni i Marsiji.
Literatura:
• Dragoslav Srejović – Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, drugo izdanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1987