Zevsov i Evropin sin, sudija u podzemnom svetu, čuven po strogosti i pravičnosti; zakonodavac, slavni i pravedni kralj Krita. Živeo je u herojsko doba, bio je savremenik Dioskura, Perseja, Herakla, Asklepija i Dionisa, a vladao je Kritom tri generacije pre početka Trojanskog rata.
Pošto se sjedinio sa Evropom, Zevs je mladu ženu udao za kritskog kralja Asteriona, koji je prihvatio i vaspitao Zevsove i Evropine sinove – Minosa, Radamanta i Sarpedona. Kad je Asterion umro, Minos je preuzeo vladavinu ostrvom. Pošto je imao protivnike, morao je da dokaže da su ga bogovi odredili za kralja. Stoga je izjavio da će svaka njegova želja biti uslišena i pred narodom je zatražio od Posejdona da mu iz morskih dubina pošalje bika kojeg će žrtvovati. Njegova molba je uslišena, ali kad je iz mora izronio prekrasni bik, Minos ga je zadržao, a na žrtvu je prineo jedno svoje goveče. Posle tog znamenja Krićani su prihvatili Minosa za kralja. Posejdon je, gnevan zbog prevare, preobrazio lepog bika u pomamnu životinju, koja je pustošila ostrvo. Da bi zlo bilo još veće, on je u srcu Pasifaje, Minosove supruge, probudio strasnu ljubav prema pomahnitalom biku. Uz pomoć Dedala, koji je radio za Minosa u njegovoj legendarnoj palati u Knosu, ukleta Pasifaja se sjedinila sa bikom; iz te veze rođen je čudovišni Minotaur, koji je kritskom kralju zadao mnoge muke. Kasnije je Posejdonovog bika savladao Herakle.
Minosovu vladavinu Kritom nekoliko puta su ugrožavali Radamant i Sarpedon. Braća su se posvađala oko vlasti, ali je Minosu pošlo za rukom da Sarpedona otera sa ostrva, a da Radamanta ukloni u najudaljenije oblasti svog kraljevstva. Posle obračuna sa braćom, Minos je učvrstio vlast nad celim ostrvom, a za prestonicu je izabrao Knos. Svake devete godine on se povlačio u pećinu na planini Idi, gde mu je Zevs davao uputstva kako da vlada ostrvom i da donosi zakone. Minos je prvi kralj koji je posedovao veliku flotu. Očistio je more od pirata, uspostavio kritsku talasokratiju nad Mediteranom i kolonizovao Kikladska ostrva.
Minos je bio oženjen Pasifajom, Helijevom i Perseidinom kćerkom, koja mu je rodila četiri sina – Katreja, Deukaliona, Glauka i Androgeja, i četiri kćerke – Akakalidu, Ksenodiku, Arijadnu i Fedru. Imao je i veći broj naložnica, od kojih se pominju nimfe Parija, Deksiteja i Fronija. Svojom ljubavlju Minos je progonio nimfu Britomartidu i Peribeju, kćerku megarskog kralja Alkatoja, a Skila, kćerka megarskog kralja Nisa, zbog njega je izdala oca (slika iznad). Zbog tih ljubavnih veza, Pasifaja je na supruga bacila čini, tako da je on u tela svojih ljubavnica ubacivao zmije, škorpije i stonoge, koje su razjedale njihove utrobe i donosile im strašnu smrt. Minosa je od tog zla oslobodila Prokrida.
Svojom ljubavlju Minos je proganjao ne samo nimfe i smrtnice već i lepe mladiće. Pripovedalo se da je oteo Ganimeda, najlepšeg među smrtnicima, da se zbog Apolonovog sina Mileta sukobio sa Sarpedonom i da je bio strasno zaljubljen u Tezeja.
Minos je održavao prijateljske odnose sa Atinjanima, sve do smrti svog najmlađeg sina Androgeja. Kad je saznao da je Androgej mučki ubijen, Minos je krenuo sa velikom vojskom na Atiku. Pošto je uz Skilinu pomoć zauzeo Megaru, opseo je Atiku i uputio molbu Zevsu da kazni grad i sve Grke zbog počinjenog zločina. Atinjani su uzaludno pokušavali da žrtvama umilostive bogove i bili su prinuđeni da prihvate Minosove uslove – da šalju na Krit sedam mladića i sedam devojaka kao hranu Minotauru. Kasnije je Minos krenuo sa flotom na Siciliju da bi kaznio Dedala. Našao ga je na dvoru kralja Kokala, ali nije stigao da mu se osveti, jer su ga u kupatilu ubile Kokalove kćerke, koje nisu htele da izgube Dedala, koji im je pravio divne igračke. Njegovi pratioci svečano su ga sahranili u grobnici unutar lokalnog hrama posvećenog Afroditi. Kad je kasnije razoren Minosov grob, njegovi posmrtni ostaci su preneti na Krit. Zajedno sa Radamantom i Eakom, Minos sudi dušama mrtvih u podzemnom svetu.
Grčka mitologija se dvojako odnosi prema Minosu, kritskom kralju koji se pojavljuje i kao zakonodavac i kao surovi tlačitelj. U starijem predanju Minos je prikazan kao pravedan i mudar kralj, poznat po svojoj blagosti. Kasnije, verovatno pod uticajem atičke tragedije, on je predstavljan kao zao tiranin i neprijatelj Grka, pre svega Atinjana.
Civilizacija bronzanog doba na ostrvu Kritu (od 2800. do 1200. godine stare ere) nazvana je po kralju Minosu minojska kultura, a građevine u Knosu iz tog vremena označene su kao Minosova palata.
Literatura:
• Dragoslav Srejović – Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, drugo izdanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1987