Prema verovanju starih Grka, dva strašna čudovišta koja su se nalazila sa dve strane Mesinskog moreuza i koja nisu dozvoljavala nijednoj lađi da prođe neoštećena.
Scila je besmrtna morska neman, Kratajin porod. Živela je u pećini ispod glatkog visokog grebena, čije su vrhove pokrivale večite magle. Ona ima dvanaest nogu i šest veoma dugačkih vratova, sa stravičnim glavama, na kojima se nalaze tri niza zuba. Možda je najneobičnije kod Scile njen lavež; on nije jači od cviljenja novorođenog šteneta. Sakrivena je u pećini do polovine tela, a glavama lovi sve što se kreće u moru i na njegovoj površini. Svaka lađa plaćala joj je danak; Scila je imala običaj da hvata mornare (po jednog svakom od svojih šest glava) i prebacuje ih na stene, gde im je lomila kosti i natenane ih jela. Kad je Odisejeva lađa prolazila kraj Sciline pećine, Odisej joj je, po savetu čarobnice Kirke, žrtvovao šestoricu svojih drugova, kako ne bi svi postali plen još strašnije Haribde.
U kasnijem predanju Scila je zamišljana kao biće sa licem i grudima žene, koja sa strana ima šest glava i dvanaest psećih nogu. Kao njeni roditelji pominju se Fork i Hekata, Tifon i Ehidna ili Krateida i Trijen, a neki kažu da je ona Lamijin porod. Verovalo se da je Scila bila najpre prelepa devojka, koju je voleo Glauk, Posejdonov sin. Kad je ona odbila njegovu ljubav, on je potražio pomoć od čarobnice Kirke, koja je i sama volela Glauka. Ljubomorna na njegovu ljubav prema Scili, Kirka je stavila moćne trave i otrov na mestu gde se Scila kupala. Kad je nesrećna devojka zagazila u vodu do struka, primetila je oko svojih bedara strašne pseće glave; u strahu, ona je izašla na obalu i tek tada je uvidela da su glave paklenih životinja deo nje same.
Drugi kažu da je Scilu voleo Posejdon i da je ljubomorna Amfitrita, njegova supruga, pretvorila tu lepu devojku u psetoliko čudovište sa šest strašnih glava i dvanaest psećih nogu. Prema italsko-sicilijanskom predanju, Scilu je ubio Herakle kad mu je ona otela jedno Gerionovo goveče. Morski bog Fork, Scilin otac, sastavio je kćerkino telo upaljenim buktinjama i ponovo je oživio.
Haribda je čudovište koje boravi ispod stene na kojoj raste veliko smokvino drvo, a udaljeno je od drugog čudovišta – Scile – na dometu strele. Uz strašnu jeku, Haribda je dnevno tri puta usisavala ogromnu količinu morske vode i tri puta je iz sebe izbacivala, a pri tome je gutala sve što se u njoj nađe. Lađama koje bi se približile Haribdi nije mogao pomoći ni sam bog mora Posejdon; zbog toga je čarobnica Kirka savetovala Odiseja da sa svojim lađama prođe pokraj Scile, koja je manje strašna. Posle brodoloma, Odisej je na balvanu razbijene lađe bačen do Haribde, i to u trenutku kad je ona uvlačila u sebe vodu. Spasao se samo zahvaljujući svojoj dovitljivosti; čvrsto se držao za veliko smokvino drvo, sve dok Haribda nije izbacila delove lađe, na kojima je nastavio put do ostrva Ogigije. Pri povratku iz Kolhide, gde su se domogli zlatnog runa, Argonauti su uspeli da srećno prođu pored Haribde jedino zahvaljujući pomoći Tetide i njenih sestara. Na putu za Italiju, nakon bekstva iz ratom razorene Troje, Eneja je izbegao Haribdu na taj način što je oplovio oko Sicilije.
Verovalo se da Haribda i Scila žive u Mesinskom moreuzu, ispod planine Pelora. Prema kasnijem predanju, Haribda je izuzetno proždrljiva Posejdonova i Gejina kćerka. Kad je Herakle prolazio kraj nje sa Gerionovim govedima, ona mu je ukrala i proždrla stoku. Zevs je kaznio Haribdu udarom munje i bacio je u more, ali je ona i dalje ostala veoma proždrljiva.
Literatura:
• Dragoslav Srejović – Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, drugo izdanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1987