Bog rata, Zevsov i Herin sin, jedan od dvanaest olimpskih bogova. U najstarijem predanju Ares je personifikacija borbe i rata; on ne priznaje zakone niti je kome veran, ne vole ga ni ljudi ni bogovi. Ares nema nikakve moralne atribute – može biti krvav, nemilosrdan, plašljiv i malodušan. Posebno je istaknuta njegova natprirodna snaga: on se upoređuje sa mračnim oblakom, a njegov glas – sa vikom deset hiljada ljudi. Pojavljuje se kao podstrekač nasilja, neobuzdan ljubavnik ili nepouzdan prijatelj. Prate ga demoni, njegovi sinovi Deimos (Užas) i Fobos (Strah), kao i boginje Erida (Nesloga) i Enio (Bes).
Ares boravi u Trakiji, u zemlji ratnika, a tu žive i njegove kćerke Amazonke, kao i njegovi sinovi Diomed i Strimon. Njegovo omiljeno boravište u Grčkoj je Teba; tu mu je posvećen izvor, koji je čuvao zmaj, plod njegove ljubavi sa Erinijom Telfasom. To čudovište ubio je Kadmo, koji je, za kaznu, morao osam godina služiti Aresa. Posle tog službovanja, Atena je darovala Kadmu vlast nad Tebom, a Zevs mu je dao za suprugu Harmoniju, Aresovu i Afroditinu kćerku.
U Trojanskom ratu Ares se borio na strani Trojanaca i stoga se sukobio sa Atenom. Dok je pomagao trojanskom princu Hektoru u borbi protiv Diomeda, Atena je omogućila Diomedu da rani Aresa. Kasnije, u opštem metežu pred Trojom, Atena se bacila kamenom na Aresa i oborila ga na zemlju. Heraklu je jednom prilikom pošlo za rukom da ga savlada, i to kad se borio sa Aresovim sinom Kiknom i sa Nelejem, kraljem Pila. Boga rata su savladali i Posejdonovi sinovi Aloadi; oni su ga okovali i trinaest meseci držali zatvorenog u bronzanom loncu, sve dok ga Hermes nije oslobodio. Kad je, pokraj jednog izvora u podnožju Areopaga, Ares ubio Posejdonovog sina Halirotija, Posejdon ga je tužio Olimpljanima. Bogovi su sudili Aresu na obližnjem brdu, koje je nazvano Areopag (Aresovo brdo), gde se kasnije sastajao istoimeni atinski sud. Aresu je podignut hram severozapadno od Areopaga.
Ares je voleo boginju Afroditu i mnoge smrtnice, koje su mu rodile grube, snažne i ratoborne sinove, od kojih su se neki pročuli po surovosti (Kikno, Diomed).
Ares je, kao neomiljeno božanstvo, ozbiljno poštovan jedino u srednjoj i severnoj Grčkoj, samo na nekoliko mesta. U najstarijem predanju on je demon, a ne veliki bog; njegova otadžbina je Trakija, a Tračani se nazivaju Aresovom decom. Njegova povezanost sa Tebom pokazuje da je on u prehomerovskoj Grčkoj imao veći značaj. To potvrđuju i pločice iz Knosa, na kojima je ispisano njegovo ime. Iz Tebe se njegov kult proširio i na Atiku. U Atini je Ares smatran Aglaurinim suprugom i Alkipinim ocem; njemu su se atinski efebi obraćali prilikom polaganja zakletve. U Tegeji su samo žene prinosile Aresu žrtve, jer se pripovedalo da su one odbile napad Lakedemonjana. U Lakoniji i Kariji njemu su žrtvovani psi, a pominju se i ljudske žrtve. Ares je posebno poštovan u Trakiji i Skitiji, a u mitu o Kadmu i Harmoniji povezan je sa ilirskim oblastima. Posvećen mu je veći broj životinja – vuk, pas, petao i detlić.
U arhajskoj umetnosti Ares je prikazivan u liku zrelog bradatog muškarca, sa kopljem u ruci. Na crnofiguralnim vazama predstavljan je u povorci bogova, kako se bori sa Heraklom ili uz Afroditu. U umetnosti V veka stare ere prikazan je kao golobradi mladić, katkad sa atičkim šlemom na glavi. Od IV veka stare ere predstavljan je kao sentimentalan, zaljubljeni mladić.
Literatura:
• Dragoslav Srejović – Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, drugo izdanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1987