Triton – mitologija


Posejdonov i Amfitritin sin, koji boravi u zlatnim dvorima u dubinama mora ili u Tritonskom jezeru u Libiji. Kad je Jason sa Argonautima krenuo u Delfe da posveti Apolonu bronzani tronožac, bura ga je odbacila od Malijskog zaliva do Libije, gde se lađa nasukala u plićacima Tritonskog jezera. Junake je izbavio iz nevolje sam bog Triton; on je zamolio Jasona da mu podari tronožac, a obećao je zauzvrat da će mu pokazati izlaz iz jezera. Pošto je dobio tronožac, Triton ga je stavio u svoje svetilište, a zatim je prorekao Argonautima da će, ako jedan od njihovih potomaka dođe i uzme tronožac, na obalama Tritonskog jezera izniknuti stotinu grčkih gradova. Drugi pripovedaju da je u trenutku kad su Argonauti zalutali na Tritonskom jezeru Orfej posavetovao Jasona da iznese na obalu veliki Apolonov tronožac i da ga posveti bogu zemlje. Kad je to učinjeno, Triton se, u liku Euripila, pojavio pred junacima, pružio im grumen zemlje i obećao da će im biti vođa na putu. Taj grumen prihvatio je Eufem, a Triton je sa tronošcem nestao u dubinama jezera. Junacima je postalo jasno da je pred njima stajao bog, i Jason mu je žrtvovao ovcu. Tada se Triton pojavio pred Argonautima u svom božanskom liku. Od krune do struka imao je izgled besmrtnika, ali je donji deo njegovog tela bio u vidu ribe sa dva repa, koji su se završavali perajima u vidu Mesečevog srpa. On je lađu Argo izveo kroz uzani prolaz i Argonauti su nastavili put ka domovini. Kad su se približili Peloponezu, Eufem je sanjao da se grumen zemlje, Tritonov dar, preobražava u divnu ženu, koja mu nalaže da grumen baci u more kod Anafe i obećava da će se ona sama pojaviti pred njegovim potomcima. Komad darovane zemlje koji je Eufem bacio u more pretvorio se u prekrasno ostrvo Kalistu, kasnije nazvano Tera.

Triton je imao kćerku Paladu, koja je odrasla na očevom dvoru u društvu Atene. Boginja je provela detinjstvo u Tritonovom domu i uobičajavala je da sa Paladom vežba ratničke veštine. Kad je jednog dana Tritonova kćerka zategla luk, Zevs je, plašeći se da strela ne pogodi Atenu, stavio ispred Palade svoju egidu. Devojčica se pred egidom ukočila od straha i nije uspela da se skloni od strele koju je Atena u međuvremenu odapela. U žalosti za izgubljenom drugaricom, Atena je načinila njen kip, koji je nazvan paladion. Druga Tritonova kćerka, Triteja, bila je Atenina sveštenica.


triton slika


Poznata su i predanja koja prikazuju Tritona kao razbojnika i kradljivca. U Beotiji se pričalo da je napao žene iz Tanagre dok su se kupale u moru radi očišćenja za Dionisov praznik. Na njihove vapaje i molbe, Dionis se pojavio pred Tritonom i u borbi ga savladao. Triton je odnosio i goveda kad bi ušla u more, a napadao je i male lađe. Da bi se oslobodili tog zla, stanovnici Tanagre ostavili su na obali vrč vina; miris pića privukao je Tritona, koji je ispio vino, a zatim zaspao na obali. Jedan čovek je usnulom Tritonu sekirom odsekao glavu. Zato što je Triton nastradao zbog vina, verovalo se da ga je ubio Dionis.

Triton je morsko božanstvo, slično Nereju, Glauku i Forku, koje duvanjem u veliku školjku uzburkava i stišava more. Verovalo se da je on na taj način naterao gigante u bekstvo i zaustavio vode Deukalionovog potopa. Triton služi Posejdona, upreže njegove kočije ili mu privodi delfine da ih uzjaše. On je ljubazan bog, koji pomaže mornarima, a surov je jedino prema onima koji se uzohole. Čuveni trubač Misen, sin Trojanca Eola, pošto mu niko nije bio ravan u sviranju na trubi, do te mere je postao ohol da je pozvao na takmičenje Tritona, čiji je instrument bila velika morska školjka. Triton je obesnog Misena bacio u talase i razbio ga o stenu.

Počev od IV veka stare ere, umesto jednog, pominje se više tritona, koji govore ljudskim glasom i sviraju u školjke. Svi imaju plave oči, zelenu kosu, velika usta, sa zubima kao u divljih zveri, škrge ispod ušiju, ruke hrapave kao površina školjke i donji deo tela u vidu delfina. Tritoni čine veselu i raskalašnu družinu koja, zajedno sa nereidama, prati Posejdona i Amfitritu.


Literatura:
• Dragoslav Srejović – Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, drugo izdanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1987