Da li Sunce obasjava svih osam planeta?

 

Oko Sunca se na sve strane izlivaju zraci i prostiru do svih osam planeta u orbitama. Međutim, u zavisnosti od njihove udaljenosti, do planeta stiže više ili manje svetlosti. Ovo će biti jasnije ako se pogledaju daleke zvezde. Većina zvezda na noćnom nebu velika je i sjajna kao naše Sunce, a ima i sjajnijih. Ali zbog velike udaljenosti, njihova svetlost je preslaba da bi osvetlila Zemlju.

Na nebu planete najbliže Suncu, Merkura, Sunce je ogromno i izgleda tri puta veće nego kad se gleda sa Zemlje. Danju njegova površina može biti zaslepljujuće sjajna. Ali nebo je crno čak i tada, jer Merkur gotovo da nema atmosferu koja bi odbijala i rasipala Sunčevu svetlost (slično jedinom Zemljinom prirodnom satelitu, Mesecu). Dok Sunce prži stenoviti pejzaž Merkura, temperature mogu da skoče do 427 °C. Noću se, međutim, toplota nesmetano zrači u svemir, a temperatura pada do −183 °C.

Venera, druga planeta od Sunca, obavijena je atmosferom sačinjenom uglavnom od gasovitog ugljen-dioksida. U ovoj atmosferi plove gusti smrdljivi oblaci sumporne kiseline. Zbog njih je na Veneri svakog dana oblačno. Mada je Venera od Sunca udaljenija nego Merkur, temperature na njenoj površini mogu biti i više. Razlog tome je efekat staklene bašte. Ugljen-dioksid sprečava toplotu da napusti planetu, kao što staklena bašta čuva toplotu biljaka. Zato se temperatura na Veneri kreće oko 482 °C.

Posle Zemlje, treće planete, dolazi Mars. Na njemu je prividna veličina Sunca za trećinu manja nego na Zemlji. Količina svetlosti koja do njega stiže tri puta je manja od one koja obasjava Zemlju. Oslabljena svetlost mora još da se probije i kroz prašnjavo crveno nebo, često prepuno zagasitocrvene zemlje koju na Marsu podižu olujni vetrovi. Ipak, preko leta temperatura može da dostigne temperaturu sličnu kao na Zemlji, 17 °C, a u podne na Marsu može biti veoma svetlo.

Posle Marsa su ogromne planete, sačinjene uglavnom od gasa – Jupiter, Saturn, Uran i Neptun. Sve četiri su prekrivene gustim oblacima. Sa svake od ove četiri spoljašnje planete Sunčevog sistema, Sunce izgleda sve manje, a njegova svetlost sve slabija. Na primer, sa Jupitera Sunce izgleda pet puta manje nego sa Zemlje, a Jupiter prima dvadeset pet puta manje svetlosti i toplote nego Zemlja. Sa velike visine, iz Jupiterovih oblaka, videli bismo malo bledo Sunce. Mada je Sunčeva svetlost na Saturnu još slabija, ima je dovoljno da osvetli njegov ogromni sistem prstenova, koji su sačinjeni uglavnom od leda. Sunčeva svetlost koja naleti na njih pretvara ih u iskričave svetlosne krugove. U zavisnosti od nagiba Saturna prema Suncu, ovi prstenovi mogu da bacaju ogromne senke na površinu planete zastirući tako njenu južnu polovinu još dubljom tamom.

I konačno, kad se gleda sa dalekog ledenog Plutona, do 2006. godine devete planete Sunčevog sistema, Sunce je udaljena hladna svetlost, na odstojanju od 5,9 milijardi kilometara. Ono izgleda kao veoma sjajna zvezda na tamnom nebu i teško bi se moglo pogoditi da je baš to Plutonovo Sunce.