Ako nema vetra, vazduh i ne primećujemo. Ali milijarde molekula gasa neprestano udaraju po ljudima i svemu ostalom na zemlji. Na primer, tipičan molekul azota na sobnoj temperaturi kreće se brzinom od oko 1660 km/h. Te molekule gasa pune energije zadržava Zemljina gravitacija, inače bi jednostavno otišli u svemir (neki i odu, naročito oni najlakši, koji iz gornjeg graničnog sloja atmosfere odlete u nepoznatom pravcu). Vazduh u Zemljinoj atmosferi sadrži 78,08% molekula azota, zatim 20,95% molekula kiseonika, a ostatak su drugi gasovi.
Masa vazduha meri se na osnovu veličine pritiska kojim on deluje na predmete na zemlji. U bilo kojoj prosečnoj tački Zemljine površine, vazduh pritiska svaki kvadratni centimetar sa oko 0,85 kg (83,36 kPa). Međutim, što je nadmorska visina veća, to je vazduh ređi. Visoko u planinama, na 5486 m, vazdušni pritisak je dva puta manji, samo 41,97 kPa. Živi svet na Zemlji razvio se tako da može udobno da živi na površini ili blizu nje, sa pritiskom vazduha baš tolikim koliki jeste. Neke okeanske životinje i biljke razvile su se da podnesu mnogo više pritiske, u dubinama pod zajedničkom masom atmosfere i okeana.
Druge planete imaju atmosferu čija je masa različita, ili gotovo uopšte nemaju atmosferu. Na primer, Merkur ima retku, jedva primetnu atmosferu sastavljenu uglavnom od gasovitog natrijuma. Venera je obavijena ubitačno gustim slojem gasovitog ugljen-dioksida. Kad bi čovek pokušao da šeta po nekoj ravnici na Veneri, osećao bi se kao da hoda po dnu bazena. Pritisak vazduha bio bi doslovno razoran – preko 7350 kPa. Jupiter, gasoviti džin u spoljnom delu Sunčevog sistema, ima atmosferu čiji je vazdušni pritisak još veći – 8512 kPa. Nasuprot tome, na Marsu je vazduh, koji se takođe sastoji uglavnom od molekula ugljen-dioksida, veoma redak. Ako bi čovek stajao na površini Marsa, atmosfera bi na svaki kvadratni centimetar njegovog tela delovala sa jedva 0,058 kg (5,69 kPa).
Literatura:
• Keti Volard, A zašto? Planeta Zemlja, Beograd: Laguna, 2008