Zašto postoje različite boje kože?

 

Boja kože kod ljudi zavisi od hemijske supstance koja se zove melanin. Što više melanina sadrži koža, to je čovek tamnoputiji. Kad neko ko je svetle puti sedi na suncu, njemu koža luči više melanina. Drugim rečima, on pocrni. Time što luči više melanina, koža se štiti od ultraljubičastog zračenja, koje dolazi od Sunca i može da izazove rak. Melanin upija ultraljubičasto zračenje i pomaže koži da se zaštiti od daljeg oštećenja. Što je više melanina u koži, i samim tim više boje, to je ona bolje zaštićena od ultraljubičastih zraka. Znanje o tome kako melanin utiče na kožu nagovestilo je naučnicima da se boja ljudske kože možda razvijala i menjala milionima godina.

Prvobitni ljudi su verovatno imali svetlu kožu sa pegama i mrljama, nalik na kožu šimpanze ispod krzna. Naši čovekoliki preci bili su obrasli tankim krznom koje je štitilo njihovu kožu od vrelog afričkog sunca. Međutim, dok su se ljudi razvijali, stotinama hiljada godina, bebe su se rađale sa sve manje ovih dlaka koje su prekrivale telo. Tako je postepeno svetla pegava koža naših predaka izložena surovom suncu. Pošto tamna koža bolje štiti od zračenja, ljudska bića koja su se slučajno rodila sa tamnijom puti su imala više izgleda za opstanak od svojih svetloputih prijatelja. Tako je s vremenom, pošto se tamnija boja kože prenosila novim pokolenjima, koža Afrikanaca postala tamnija.

Međutim, kad se ljudski rod razgranao i proširio dalje prema severu, ljudi su naišli na mnogo hladniju klimu. U Evropi, na primer, Sunčeva svetlost je slabija, pogotovo zimi. Ova klima je donela novi skup opasnosti po opstanak – previše ultraljubičaste svetlosti je štetno po zdravlje, ali mala količina te svetlosti zapravo je neophodna. Ultraljubičasta svetlost pomaže telu da luči vitamin D, koji je apsolutno neophodan da kosti porastu čvrste i prave. Slabija Sunčeva svetlost koja je dopirala do Evrope sadržala je znatno manje ultraljubičaste svetlosti nego ona u Africi. Među prvim ljudima doseljenim na sever verovatno su se pojavili zdravstveni problemi, jer je njihova tamna put delotvorno zaustavljala veliki deo one male količine ultraljubičastih zraka koje su padale na njihovu kožu. Dakle, u Evropi su ljudi rođeni sa svetlijom kožom imali veće šanse za opstanak. I opet kroz mnogo pokolenja, razvila se svetlija boja kože. Na slabom zimskom suncu takva koža ostaje bleda, propuštajući onu malu količinu ultraljubičaste svetlosti koja se nalazi u Sunčevim zracima. Međutim, na jačem letnjem suncu bleda koža pocrni štiteći se tako od suvišne ultraljubičaste svetlosti.

Dok su se ljudi širili Zemljom, njihova boja kože pretežno je odražavala klimu u kojoj su se nastanili – najsvetliju kožu imaju žitelji Skandinavije, gde je Sunčeva svetlost vrlo slaba, žuto-smeđu stanovnici sunčanijih podneblja, a najtamniju Afrikanci i australijski Aboridžini. Međutim, poslednjih nekoliko vekova ljudi su se često i lako selili sa mesta na mesto, pa sada u svakoj klimi zajedno žive ljudi svih boja kože.