Šta je polarna svetlost?

 

Polarna svetlost (aurora) je raznobojni sjaj na noćnom nebu. Ona najčešće izgleda kao treperava zavesa od plavo-zelene svetlosti, sa ružičastim i crvenim mrljama. Ove svetlosne trake mogu biti široke preko 160 km i mogu se pružati preko 1600 km. Polarna svetlost se javlja na Zemlji, ali je uslovljena onim što se dešava daleko na Suncu.

Sunce je usijana lopta gasa, sastavljena uglavnom od atoma vodonika i helijuma. U središtu svih atoma nalaze se čestice koje se zovu protoni. Oko njih obleću čestice nazvane elektroni. Protoni su pozitivno naelektrisani, a elektroni negativno. Korona, oreol od veoma vrelog gasa što obavija Sunce, bez prestanka se širi u svemir šaljući gomilu atoma na sve strane. To se zove solarni vetar. Njega sačinjavaju uglavnom protoni i elektroni, koji jure brzinom koja dostiže oko 1000 km∕s. Povremeno iz Sunca silovito izbijaju vatrene eksplozije šaljući mlazeve novih čestica u solarni vetar. Kad se čestice sa Sunca približe Zemlji, na njih deluje njeno jako magnetno polje. Zemlja je kao džinovski magnet, sa krivim linijama magnetne sile koje se pružaju kroz svemir i stiču u blizini Severnog i Južnog pola (Zemljin magnetizam je posledica električnih struja koje nastaju rotacijom njenog gvozdenog jezgra). Linije Zemljine magnetne sile privlače naelektrisane čestice sa Sunca i uvlače ih u sebe. Uvučene čestice kreću se u obliku snopova duž linija koje se u luku vraćaju prema Zemlji i stiču u magnetnim polovima (koji su blizu Severnog i Južnog pola, ali se ne poklapaju sa njima). Linije po kojima se čestice kreću izručuju ih u Zemljinu atmosferu na dalekom severu i jugu.

Zemljina atmosfera sastavljena je uglavnom od azota i kiseonika. Kad elektroni i protoni dolete sa Sunca, gore visoko u vazduhu sudaraju se sa atomima azota i kiseonika. Neki od ovih atoma izgube pojedine od svojih elektrona, a neki dobiju energiju i pređu u pobuđeno stanje. Pri povratku u normalno stanje posle sudara sa protonima i elektronima sa Sunca, oni ispuštaju fotone svetlosti. Azot koji je izgubio elektrone odašilje ljubičastu i plavu svetlost, a pobuđeni azot ima tamnocrven sjaj. Pobuđeni kiseonik zrači zelenu i crvenu svetlost. Tako naelektrisane čestice sa Sunca izazivaju raznobojno treperenje u vazduhu. To je polarna svetlost.

Sjaj koji se javlja u blizini Severnog pola zove se aurora borealis, a sjaj koji se javlja u blizini Južnog pola zove se aurora australis. Aurora se na Severnom polu javlja gotovo svake noći, a dvadeset do dvesta puta godišnje u severnoj Skandinaviji i Severnoj Americi. Čak pet do deset aurora javlja se svake godine i južnije, sve do geografskih širina na kojima su London i Pariz. Polarna svetlost viđena je čak i u Meksiku.

*Zanimljivost: Zemlja nije jedina planeta sa blistavim nebom. Jupiter ima ogromnu auroru koja se nadvija nad njegovim severnim polom.