Horizont prekriven tamnim pretećim olujnim oblacima može da izgleda zastrašujuće. Ali uzrok njihove crne boje nije tako strašan. Oblaci se obrazuju kad se vazduh zasićen vlagom podigne. Penjući se, gomila vazduha punog vode širi se jer je na velikim visinama okružuje manje vazduha, pa je i pritisak manji. Dok se širi, vazduh se hladi, a kad se temperatura spusti do tačke koju meteorolozi nazivaju rosište, voda u njemu odjednom se kondenzuje iz nevidljive pare u milijarde vidljivih kapljica, koje prianjaju uz zalutale čestice prašine, zemlje ili dima u vazduhu. Na do tada vedrom nebu pojavljuje se oblak. Kiša u olujnom oblaku javlja se kad kapljice koje se međusobno sudaraju toliko otežaju da ispadnu iz oblaka. Ili kad se ledeni kristali u hladnim vrhovima oblaka spoje u pahulje, koje se tope padajući na tlo.
Postoji nekoliko razloga zbog kojih nam izgleda da su ti oblaci tamni. Olujni oblaci su deblji od drugih oblaka (neki od njih prostiru se po nebu u sloju debljem od 9,6 km), tako da kroz njih ne može da prođe mnogo svetlosti. Takođe, kapljice u olujnim oblacima više narastu nego u belim oblacima ili magli. Veće kapi upijaju više svetlosti nego male, koje sunčevu svetlost uglavnom rasipaju po nebu. Zato će oblak sa krupnijim kapima biti tamniji od oblaka sa sitnijim kapima. I na kraju, nisu svi tamni oblaci olujni. Nama se čini da su neki oblaci tamni i da imaju sjajne bele ivice sam zato što ih otpozadi osvetljava Sunce, a svetlost ne može lako da prodre kroz njihov ogromni uskomešani središnji deo.
Naki oblaci mogu imati i siv ili ljubičast preliv. Naime, dok oblak „stari”, većina malih vodenih kapljica u njemu ispari u atmosferu. Zbog toga u njemu ostaje manji broj kapi koje su veće, i slabije rasipaju svetlost. Prema tome, stariji oblaci su tamniji od mladih, svežih oblaka, koji svetlucaju na suncu.
Kao i sve ostalo u prirodi, oblaci se neprestano menjaju, i to brzo. Oblaci vreme provode tako što puštaju da ih vetar nosi, gube kapljice, a zatim ih opet stiču kad ulete u vazduh zasićen vlagom. Kratak životni vek velikog oblaka uglavnom zavisi od Sunca. Oblaci ostaju na visini zbog vazdušnih struja koje se dižu sa Zemljine površine. Kad sunce zađe, tlo se hladi, zračeći toplotu u svemir. Pošto se i vazdušne struje takođe hlade, ne podiže se dovoljno toplog vazduha koji bi održavao oblake (naročito paperjaste oblake kumuluse) na visini. Zato uskomešani oblaci počinju da padaju. Dok oblak tone u topliji vazduh bliži površini Zemlje, njegove kapi počinju da isparavaju. Jedna po jedna kap nestaje, a oblak iščezava i nikada ne stiže do tla.
Zanimljivost: neki oblaci svetlucaju u mraku. Takvi ledeni oblaci lebde na visini od oko 80 kilometara, i odbijaju svetlost Sunca čak i kad se ono davno spustilo ispod horizonta.
Literatura:
• Keti Volard, A zašto? Planeta Zemlja, Beograd: Laguna, 2008