Kako i zašto čovek sanja?

 

Do 1952. godine niko nije znao šta se dešava, fizički, u mozgu koji sanja. Većina naučnika pretpostavljala je da mozak u snu miruje, kao i osoba koja spava. Onda je Judžin Aserinski, postdiplomac na Univerzitetu u Čikagu, upotrebio EEG (elektroencefalograf; EEG otkriva slabe električne struje koje mozak stvara dok radi i iscrtava talasasti dijagram elektriciteta na papiru) da bi „slušao” mozak svog zaspalog osmogodišnjeg sina. Iznenadilo ga je ono što je otkrio. Dok je dete spavalo, olovka EEG-a je svakih nekoliko sati pomahnitalo iscrtavala cikcak šare preko celog papira. Istovremeno, činilo se da se dečakove oči ispod zatvorenih kapaka trzaju tamo-amo. Na kraju je Aserinski probudio dečaka usred jednog takvog čudnog razdoblja, a dečak je rekao ocu da je sanjao. Aserinski je otkrio REM fazu (od engleskog rapid eye movement – brzo kretanje oka), razdoblje kad čovek najviše sanja (pas i mačka takođe sanjaju, što se vidi po povremenom brzom trzanju njihovih očiju dok spavaju; često im se i šape trzaju, a psi ponekad tiho laju ili reže u snu).

Između REM faza, električni talasi su spori i ravnomerni, kakvi bi se i očekivali od mozga koji spava. Ali za vreme REM faze, dok sanjamo, crtež električnih talasa je veoma sličan nalazu sasvim budnog čoveka. Međutim, kao što svi znaju, snovi se veoma razlikuju od jave. Noćne more su preplavljene čudovištima i duhovima. Pa i u lepim snovima događaji su često čudni i zbrkani. Čini se da snovi imaju smešnu ispreturanu građu. Pošto se probudimo, često se pitamo kakve veze je nešto u njima imalo veze sa nečim drugim. Međutim, za vreme sna, sve se na neki neobičan i otkačen način slaže. Martin Seligman, stručnjak za eksperimentalnu psihologiju na Univerzitetu u Pensilvaniji, razvio je teoriju koja objašnjava zašto je tako i kako to može objasniti čemu služe snovi.

Prema Seligmanu, eksplozija elektriciteta u mozgu koji sanja izaziva pojavu slike u snu. Nova eksplozija proizvodi novu sliku, i tako dalje, tokom deset do trideset minuta tipičnog sna. Možda je prva slika ogromno drvo; druga slika je stara kuća. Pokušavajući da pronađe smisao u besmislu, um svaku čudnu novu sliku upliće u određenu priču. Priča može da bude radosna, tužna ili zastrašujuća, u zavisnosti od emotivnog stanja onoga ko sanja. Ovaj proces uključivanja svega i svačega u zaplet priče takođe se primenjuje i kad nadražaj dolazi spolja (zvono telefona, vika). Mozak ima sposobnost da zvuke ili osećaje spolja brzo uključi u priču.

Iz godine u godinu, naučnici koji laboratorijski proučavaju san sve više saznaju o tome kako sanjamo. Međutim, još se ne zna zašto sanjamo. Seligman misli da teorija o strukturi sna nagoveštava zašto sanjamo. Možda nam snovi pružaju mogućnost da vežbamo razumevanje sveta. Svakog dana moramo da rasporedimo i protumačimo događaje i osećanja – moramo da ih povežemo u priču svog života. I svake noći to vežbamo. Seligman kaže da bi ovo moglo da objasni zašto bebe provode veliki deo dana spavajući i sanjajući. Možda uče veštine potrebne za razumevanje jednog ogromnog i novog sveta slika, ideja i osećanja.

*Zanimljivost: jednu petinu ukupnog vremena spavanja provodimo sanjajući. Najlakše se setimo sna ako se probudimo usred njega.