Kod starih Jevreja postojao je, prema Bibliji, poseban obred posvećen iskupljenju grehova jevrejskog naroda. On se izvodio jednom godišnje, na dan oslobođenja od greha, po ustaljenom ceremonijalu. Na mesto obreda dovodili su živog jarca. Zatim bi, pred iskupljenim narodom, uz ritualne reči, prvosveštenik stavljao obe ruke na jarčevu glavu i time simbolično prenosio na njega grehove celog naroda. Nakon toga bi ga izgonili u pustinju da tamo skapa od gladi i žeđi – zajedno sa ponesenim grehovima. Tako je nesrećni jarac, ni kriv ni dužan, iskupljivao tuđe, kolektivne grehove. On je, zapravo, bio žrtvovan da bi se drugi oslobodili od grehova za počinjena nedela i nepravde koje su u toku godine nanosili bližnjima.
Drevni jevrejski ritual žrtvovanja jarca radi iskupljivanja kolektivnih grehova odavno već ne postoji. Ali među ljudima i dalje postoji običaj da se zajednička krivica, za neuspeh u nekom poduhvatu i sl., svali samo na jednog člana kolektiva. Taj se, onda, naziva žrtvenim jarcem.
Pošto je takva praksa u životu veoma česta, u jeziku je nastao i ustaljeni izraz žrtveni jarac, sa značenjem: „onaj na koga se baca sva krivica” ili, tačnije: „čovek na koga se svaljuje tuđa krivica, koji, dakle, iako nevin, snosi odgovornost i ispašta za druge”.
U vezi s izrazom žrtveni jarac može se postaviti i pitanje zašto je među svim životinjama za žrtvu izabran upravo jarac, zašto se baš na njega prenose ljudski grehovi. Odgovor na to pitanje može se naći u mitologiji mnogih naroda, pa tako i u našoj. Po narodnim verovanjima kod nas, jarac je postao od đavola. Zato se u narodnim pričama đavo najčešće i pretvara u jarca. Osim toga, jarac je oličenje i drugih zala: raskalašenosti, razbludnosti i sl. Otuda su i satiri u grčkoj mitologiji prikazivani kao kozonogi i dlakavi demoni, koji su čak i oblikom ušiju podsećali na jarca. Jarac je, dakle, sam po sebi grešan, pa je onda najlakše bilo na njega preneti tuđe grehove.
U srpskom jeziku postoji i izraz grešni jarac, koji se često upotrebljava u značenju što ga ima i žrtveni jarac. U Matešićevom Frazeološkom rječniku, na primer, navodi se samo grešni jarac, dok izraz žrtveni jarac nije ni zabeležen. Grešni jarac potvrđuje se sa dva karakteristična primera: 1. „Uvjeren sam, naime, da je izjava… u sadašnjem političkom trenutku, pronašla grešnog jarca, naprtivši mu grijehe cjelokupne kulturne politike u prethodnom razdoblju.” 2. „… ona (poljoprivreda) je grešni jarac naše ekonomike jer visokim cijenama svojim proizvodima podiže troškove života, izaziva inflaciju, ruši naš životni standard.”
Ipak, mnogi razlikuju izraze grešni jarac – „onaj koji je grešan, pun grehova”, i žrtveni jarac – „onaj na koga se prenose tuđi grehovi”.
Literatura:
• Milan Šipka, Zašto se kaže, šesto izdanje, Novi Sad: Prometej, 2010