Ako neće breg Muhamedu… – zašto se kaže

 

Krajem XVI veka, tačnije, 1597. godine, u svojim Etičkim i političkim esejima (u ogledu O hrabrosti), poznati engleski filozof Fransis Bejkon (1561–1626) pripisao je osnivaču islamske religije, Muhamedu, ovu duhovitu zgodu:

Idući po narodu i propovedajući novu veru, Muhamed je, da bi pokazao svoju proročku moć, u jednoj prilici izjavio kako može pokrenuti breg i naterati ga da dođe do njega. Ali kada je, na navaljivanje vernika, to i pokušao da učini, nije uspeo. Ipak se nije zbunio. Mirno je rekao: „Pa šta?! Ako breg neće Muhamedu, hoće Muhamed bregu!”

Od tada, pa sve do naših dana, ta izreka upotrebljava se u govoru kad se želi na duhovit način izbeći neko neispunjivo obećanje, ili opravdati postizanje nekog cilja na lakši, jednostavniji način.

Priča o Muhamedu i bregu nije izvorna. Kao i neke druge (npr. priča o Kolumbovom jajetu), ta zgoda pripisivana je različitim ličnostima. Tako, recimo, Marko Polo (1254–1324), znameniti italijanski putnik i putopisac, u zapisima objavljenim na latinskom jeziku posle njegove smrti (verovatno, u Rimu ili Veneciji, 1484), govori o nekom bagdadskom obućaru, koji je kalifa Al Mujetasima uveravao u prednost hrišćanstva na taj način što je, pokazujući moć svoje vere, navodno uspeo da pomeri breg. Tu, doduše, nema duhovite isprike za neuspeh, kao u Bejkonovoj anegdoti o Muhamedu, ali se to može objasniti činjenicom da je mit o pomeranju brda bio poznat u hrišćanstvu i vezivao se za razne hrišćanske misionare. (Još je Sveti apostol Pavle, naime, u Prvoj poslanici Korinćanima pisao o veri koja „i gore premešta”.)

Na tom hrišćanskom mitu priča o Muhamedu i bregu mogla se, dakle, zasnivati samo delimično. Njen drugi, duhovitiji deo (sama isprika za neispunjeno obećanje) preuzet je, verovatno, iz jedne istočnjačke priče o Nasrudin Hodži, zabeležene prvi put još početkom XVII veka. Prema toj priči, Nasrudin se u jednoj prilici predstavljao narodu kao svetac. Kad su zatražili da to dokaže nekim čudom, on je odgovorio da može narediti palmi da se pomeri i dođe do njega. Čudo se, naravno, nije desilo, ali se Nasrudin, kao i Muhamed, lukavo izvukao. Prišao je palmi i rekao: „Proroci i sveci nisu oholi. Ako palma neće da dođe meni, ja ću njoj.”

Zamena palme bregom (ili gorom), u priči o Muhamedu, mogla je biti načinjena prema pomenutim hrišćanskim uzorima, a možda se oslanja i na nekada prilično raširenu tursku izreku: „Goro, goro, miči se; ako se gora ne miče, neka se miče svetac!”

Da li je u pitanju jedno ili drugo, ili oboje u isto vreme, teško je reći. No to nije toliko ni važno. Važna je činjenica da je anegdota o čudotvorcu i bregu vezana za velikog islamskog proroka, pa se danas u toj varijanti isključivo i upotrebljava, i to ne samo u srpskom nego i u nekim drugim jezicima (u ruskom, na primer). Svugde se govori: „Ako neće breg Muhamedu, hoće Muhamed bregu.”

 

Literatura:

• Milan Šipka, Zašto se kaže, šesto izdanje, Novi Sad: Prometej, 2010