Nabiti rogove – zašto se kaže

 

Ima, valjda, stotinu razloga što neke žene varaju muževe, što im, kako se to obično kaže, nabijaju (ili natiču) rogove. Ovde, naravno, o tome neće biti reči. Zanima nas jedino zašto je bračno neverstvo (žene) povezano sa rogovima i kako je uopšte nastao izraz nabiti (nabijati, nataći ili naticati) rogove.

Postoji o tome više anegdota i objašnjenja. Jedno, najmaštovitije, govori o tome kako je francuski kralj imao običaj da muža neke dvorske dame ili kontese koja bi mu se posebno svidela pošalje u lov da bi u međuvremenu mogao osvojiti njegovu ženu. Prevareni muž bio je obavezan da, kao dokaz izvršenja kraljevog naloga, donese jelenje rogove. Zato su ga oni na dvoru koji su znali o čemu se radi podrugljivo zvali „rogonja” i govorili iza leđa kako mu je žena nabila rogove. Mnogi od tih „rogonja” i sami su znali da su nasamareni, ali su to morali podnositi jer je od kralja zavisio njihov društveni položaj i uticaj.

Priča je zgodna, možda i istinita, ali ona ne može biti pravo objašnjenje nastanka izraza nabiti rogove. Jer, taj izraz je, kako svedoče pouzdani izvori, postojao i mnogo ranije, davno pre vladavine čuvenih francuskih Lujeva, čak i onog najstarijeg, iz IX veka.

Drugo objašnjenje, još manje verovatno od onog prvog, temelji se na jednom čudnom običaju, koji je, navodno, nekada postojao u Francuskoj. Kažu da su tamo uškopljenim petlovima (kopunima) odsecali kandže i usađivali ih na krestu da bi se time razlikovali od ostalih, „pravih” mužjaka u svom pernatom rodu. Pošto su kandže na kresti ličile na rogove, jalovce i prevarene muževe počeli su nazivati „rogonjama”.

Neke naše autore (M. Stojkovića i D. Alerića, na primer) prevareni muževi podsetili su na volove, pa su im, osim rogova, našli još zajedničkih osobina. Tako M. Stojković (u jednom radu objavljenom 1933) ističe da je „vol glup, trom, a vol, volčina se kaže i za dobra, a slaba čovjeka kakav je doista često prevareni muž”. D. Alerić (1979) dodaje: „Kao najkrupniji i najsnažniji spolno nezainteresirani mužjak, vo je, dakle, bio kao stvoren da postane simbol muške spolne nemoći i nemuževnosti uopće.”

Slaba strana tog tumačenja jeste što i bikovi (neuškopljeni mužjaci goveda), pa i mužjaci drugih životinja (jeleni, ovnovi, jarčevi), imaju rogove, a u njihovu se „muževnost” ne može sumnjati. Po tome su rogovi pre znak muškosti nego polne nemoći. Uz to, razlog što žene varaju svoje muževe, što im nabijaju rogove, ne mora biti, i najčešće nije, njihova polna nemoć.

Prema astrološkim tumačenjima, muškarci rođeni u znaku Jarca predodređeni su da budu prevareni. Otuda im, onda, i bračni „rogovi”. (Uz to objašnjenje može se postaviti odgovarajuće pitanje: Znači li to da su ljudi rođeni u znaku Vage, Vodolije, Ribe ili Blizanaca zaštićeni od neverstva svojih žena?)

Takvih ili sličnih objašnjenja ima još. Oksfordski profesor Dezmond Moris (kako saopštava F. Tanocki u zagrebačkom časopisu Jezik) nabrojao ih je i dokumentovao čak četrnaest! Mnoga od njih pobija italijanski naučnik Otavio Lurati u svojoj studiji Fare le corna, planter les cornes, Hörner aufsetzen, to horn…: un contributo allo studio dei modi di dire, u zborniku Scritti linguistici in onore di G. B. Pellegrini, I, Piza 1983.

Lurati odbacuje, pored ostalih, i legendu o čarobnjaku Virgiliju, koji je u Rimu napravio bronzanu statuu koja bi nevernim ženama odgrizla prst, kad joj ga gurnu u usta, dok bi muževima porasli rogovi. Za nasađivanje kandži na kreste kopuna stručnjaci su mu rekli da je to biološki nemoguće, itd. Umesto svega toga, on pravo poreklo izraza nabiti rogove (italijanski: fare le corna, francuski: planter les cornes, nemački: Hörner aufsetzen…) vidi u običaju, zabeleženom još u staroj Grčkoj, da se za nemoralno ponašanje žena kažnjavaju muževi tako što im se na javnom mestu stavljaju rogovi na glavu. Taj autor prikupio je primere iz srednjeg veka, i kasnije, u mediteranskim zemljama (Italija, Francuska, Španija). Rogovi su, prema njegovom mišljenju, falusni simbol, baš kao i rog od korala koji se u mnogim delovima Evrope koristi kao amajlija: dva roga predstavljaju dva falusa koje je muž, iz kukavičluka ili kao svesni podvodač, trpeo u životu svoje žene.

Teško je reći da li je i to objašnjenje, i pored svoje uverljivosti, ono pravo. Jer, kad je u pitanju bračno neverstvo žene, pa i izraz nabiti rogove, kojim se ono označava, s tim čovek nikada nije sasvim načisto.

 

Literatura:

• Milan Šipka, Zašto se kaže, šesto izdanje, Novi Sad: Prometej, 2010