Velika žega, obično krajem jula ili početkom avgusta, kad sunce nemilosrdno peče, kad se i sama priroda ukoči, pritisnuta jarom, bez i najmanjeg daška osvežavajućeg vetra, takva žega naziva se kod nas, pa i u jezicima nekih drugih naroda – pasja vrućina. Jedan od svakako najboljih opisa pasje vrućine ili pasjih dana dao je Janko Veselinović u svojoj priči Grad:
„Vrućina i omorina… Nigde cvrkuta, nigde vetrića! Pogdekoji seljak prođe ulicom, prekinuo sapinjač, raspučio prsa, zaturio kapu na zatiljak, pa korača teško, jedva boga naziva. Goveda se zaobadala, pa jure ulicom kao besomučna; konji stali kraj plota, u pašnjaku, znoj ih oblio, a oni okrenuli glave jedan drugom, pa mašu i repom se brane od silne muve; psi polegali pod streje, zatvorili oči, isplazili jezike, i leno regnu tek onda kad im muva na njušku padne… I živina poskapa. Guščići polegali po bari, kokoši se sklonile u hladove, opustile krila, pa zinule od teška zora; a ćurke zabole kljunove u zemlju, pa se ne miču… I drveta opustila lišće, i kukuruz se presukao, i vlat pšenice stoji uspravno kao sveća, ni da se njihne… Da bog sačuva!… Sve igra pred očima; i onaj vazduh pobledeo i otežao, pa te guši kao pepeo; kroza nj te sunce žeže kao žeravica, a bledim se nebom valja poneki žbunić: beo, siv, mrk, golubije boje…”
Obično se misli da je takva, pasja vrućina nazvana tako po psima. Veruje se, naime, da oni teško podnose žegu, zato što se ne znoje. I u Veselinovićevom opisu vidimo ih kako su, bežeći od silne jare, „polegli pod streje, zatvorili oči, isplazili jezike” pa lenjo dašću. Pa ipak, izraz pasja vrućina nema nikakve veze sa psima. On je nastao davno, u jednoj dalekoj zemlji i civilizaciji – u drevnom Egiptu.
Objašnjenje o tome može se naći na raznim mestima, ali je najzanimljivije ono koje daje američki naučnik Robert K. G. Templ u delu Tajna zvezde Sirijus (1976). Po Templovom tumačenju, izraz pasja vrućina vezan je za pojavu Sirijusa, najsjajnije zvezde na nebu i jedne od nama najbližih zvezda (udaljena je od Zemlje 8,7 svetlosnih godina). Sirijus se nalazi u sazvežđu Velikog psa i veoma se dobro vidi sa južne Zemljine polulopte, pa i iz zemalja oko ekvatora i nešto severnije. Za Sirijus su znali i stari Grci. Opis te „Pasje zvezde” sačuvan je u zapisima pesnika Arata iz Solija, koji sazvežđe Velikog psa opisuje ovako: „Vrh njegove (Pasje) strašne gubice obeležen je zvezdom čiji je sjaj najprodorniji i čiji plamen prži, a ljudi je zovu Sirijus.” Na egipatskom nebu ta se zvezda pojavljuje svake godine u julu, a nestaje iza horizonta tek u aprilu ili maju sledeće godine. Pojavom Sirijusa u tim krajevima nastaju žestoke žege, a pošto se ta zvezda, kako je već rečeno, nalazi u sazvežđu Velikog psa, takve su žege nazivane – pasja vrućina ili pasji dani. Od starih Egipćana taj su izraz prvo preuzeli Rimljani (u latinskom prevodu: caniculares; čita se: „kanikulares”), a od njih drugi evropski narodi, pa tako i mi.
U nekim našim krajevima (u Vojvodini, na primer) pasje vrućine nazivaju se – kanikule, što mu dođe na isto, jer taj izraz potiče, kao i rimsko caniculares, od latinske reči canis (čita se: „kanis”), koja znači – „pas”. Kad neko, dakle, kaže da su nastale kanikule, to je isto kao da je rekao pasje vrućine.
Literatura:
• Milan Šipka, Zašto se kaže, šesto izdanje, Novi Sad: Prometej, 2010