Frazem carski rez nastao je kao rezultat dvostruke greške: greške majke prirode i jedne obične lingvističke zablude. Sam taj izraz nastao je u XVII veku, ali je hirurški zahvat koji se njime označava („vađenje ploda iz majčine utrobe prorezivanjem trbušnog zida i materice”) postojao i mnogo ranije. Prema grčkim legendama, na taj način došao je na svet Dionis, bog vina i veselja, pa čak i bog lekarstva Asklepije. Rođenje pomoću carskog reza vezuje se i za neke junake narodnih epova (za mitskog heroja Rustema iz iranskog epa Šahname, na primer), a postojalo je i verovanje da su tako rođeni i glasoviti Rimljani Publije Kornelije Scipion Afrikanac, konzul i vojskovođa koji je porazio Kartaginjane, i sam Gaj Julije Cezar, veliki imperator. Rimski pisac i istoričar Plinije Stariji smatrao je da nadimak Cezar (izvorno Caesar) potiče od Caesares ili Caesaris, kako su se nazivali ljudi koji su ex utero matris exsecti, tj. „rođeni izrezani iz materice”.
Takvo rođenje Julija Cezara nikada nije dokazano, ali se izraz carski rez (latinski: sectio caesarea) ipak vezuje za njegovo ime. Ali o tome nešto kasnije. Sada još nekoliko reči o carskom rezu kao ljudskoj korekciji greške majke prirode.
Operacija vađenja deteta iz majčine utrobe izvodi se u slučajevima kada je, zbog različitih smetnji, porođaj prirodnim putem nemoguć ili opasan. To je danas rutinska hirurška intervencija, sa zanemarljivim procentom smrtnosti, a nekad je ishod tog zahvata, zbog trovanja i drugih komplikacija, bio koban za plod, a pogotovo za majku. U prošlosti se carski rez izvodio uglavnom na tek umrlim trudnicama (sectio caesarea in mortua). Razlozi su bili dvojaki: humani (da bi se spaslo dete) i magijski ili religijski. U Justinijanovom zakoniku zabeležene su stare rimske odredbe da se iz mrtve trudnice obavezno mora izvaditi dete. Po običajima nekih starih naroda, trudnica se nije smela sahraniti ili spaliti sa čedom u utrobi, a katolička crkva je u srednjem veku preporučivala da se dete izvadi iz mrtve majke, kako bi se, ako ostane u životu, moglo krstiti.
Mada postoje neke pretpostavke da je carski rez na živoj ženi primenjivan mnogo ranije, prvi takav zahvat izveden je tek negde oko 1500. godine. Taj poduhvat, kao prvi, pripisuje se izvesnom Jakobu Nuferu, švajcarskom kastratoru (štrojaču) svinja, koji je na taj način, uz prethodnu dozvolu sveštenika, a uz asistenciju mesnog dželata i prisustvo gradonačelnika i sudije, spasao sigurne smrti svoju suprugu i dete. Zabeleženo je da je nešto kasnije (tačnije, 1540) italijanski vidar Kristifor Baino izveo istu operaciju, spasavši jednu porodilju, ali, nažalost, ne i njeno dete. Već 1581. godine objavljena je prva monografija o carskom rezu. Napisao ju je francuski lekar Fransoa Ruse (Francois Rousset).
Vratimo se samom izrazu carski rez i lingvističkoj zabludi na kojoj se zasniva. Pošto se verovalo da je Cezar rođen izrezivanjem iz majčine utrobe, latanski naziv za tu operaciju, sectio caesarea (što je, u stvari, tautološki spoj dve reči istog ili vrlo sličnog značenja: sectio – „rezanje” i caesarea – „izrezan”; obe reči izvedene su iz glagola koji znače „seći, rezati” – prva iz secare, a druga iz caedere), pogrešno je protumačen, pa je ono caesarea povezano sa Caesar, što znači i „car”. Tako je onda, zahvaljujući grešci, nastao izraz carski rez.
Postoji još jedno tumačenje porekla tog izraza, ali i ono upućuje na vezu sa imenom Julija Cezara. U njegovom zakonu (Lex Caesarea), naime, bilo je propisano da se utroba svake žene umrle u poodmakloj trudnoći otvori, pa je, navodno, po njemu onda ta operacija nazvana carski (što će reći – cezarski) rez. Ni ta pretpostavka nije dokazana. Ostaje, dakle, zaključak da je izraz carski rez ipak nastao kao plod jedne lingvističke zablude. No, bez obzira na to, on je ušao u medicinsku terminologiju, pa i u običan svakodnevni govor, gde se upotrebljava u značenju: „energičan, spasonosan zahvat u rešavanju nekog teškog problema”.
Literatura:
• Milan Šipka, Zašto se kaže, šesto izdanje, Novi Sad: Prometej, 2010