Antejska snaga – zašto se kaže

 

Grčki junak za koga se vezuje izraz antejska snaga zvao se, zapravo, Antaj, a ne Antej. Antej je sasvim druga ličnost iz grčke mitologije. To je bio lep mladić poreklom iz kraljevske porodice u Halikarnasu. On je kao talac živeo na dvoru miletskog tiranina Fobija, gde ga je zavolela tiraninova supruga Kleoboja. Za tu ljubav, međutim, Antej nije mario, uporno ju je odbijao, pa ga je ona zato usmrtila, oduzevši kasnije, zbog kajanja, i sama sebi život. To je obična priča i nedostojna velikih grčkih mitova. Iza nje u jeziku nije ostalo nikakvog traga. Nasuprot tome, mit o Antaju, koga gotovo svi pogrešno nazivaju Antej, kako je zapisano i u mnogim rečnicima, govori o ličnosti božanskog porekla.

Antaj (zvani Antej) bio je sin boga mora Posejdona i boginje zemlje Geje. Odlikovao se džinovskim rastom i izuzetnom snagom. Sve strance je primoravao da se rvu sa njim i uvek ih je pobeđivao, jer je bio jači od svakog smrtnika. Kažu da je od lobanja svojih protivnika, koje je nakon pobede u rvanju ubijao, sagradio hram u čast svog oca, boga Posejdona. Legenda takođe kaže da je natprirodnu snagu Antej, kako će se u daljem tekstu zvati jer je tako uobičajeno, dobijao u doticaju sa majkom zemljom, pošto je bio njen, tj. Gejin sin. Kad god bi mu u borbi ponestalo snage, on bi dotakao tlo (zemlju) i dobijao novu, još veću moć. Zato je bio nepobediv. Samo onaj ko bi ga uspeo odvojiti od zemlje mogao ga je pobediti. A to je upravo uspelo najslavnijem grčkom junaku svih vremena, Zevsovom sinu Heraklu.

Pre nego što je ogledao snagu sa Antejem, Herakle je izvršio devet velikih podviga (od ukupno dvanaest zadataka koje mu je naložio Euristej): ubio je čuvenog Nemejskog lava, usmrtio devetoglavu Lernejsku hidru, uhvatio zlatorunu Kerinejsku košutu i strašnog divljeg vepra koji je pustošio po gori Erimantos, zatim je u toku jednog dana očistio Augijeve štale, rasterao Stimfalide, grabljive ptice gvozdenih kandži i perja, savladao i odveo u Tirnis besnoga bika, kojeg je Posejdon darovao kritskom kralju Minosu, doveo u Eristeju besne kobile tračkog kralja Diomeda, vodio žestoke borbe protiv Amazonki (žena ratnica) da bi zlatni pojas amazonske kraljice Hipolite doneo Euristejevoj kćerki Admeti.

Polazeći u svoj deseti veliki boj s namerom da otme i dovede goveda džina Geriona, koji je imao tri tela, šest ruku i šest nogu, a čuvalo ga je dvoglavo besno pseto, Herakle se sa svojom kritskom družinom iskrcao u Libiji. Tu se rvao sa gorostasnim Antejem i uspeo da ga zadavi pošto ga je podigao uvis i odvojio od majke zemlje, koja mu je davala snagu. Tako se završio život mitskog Anteja, ali je u legendi i jeziku ostao izraz antejska snaga – moć koju oseća čovek u dodiru sa svojom zemljom i svojim narodom.

Takvu snagu dobijaju veliki pesnici, koji stvaralačke moći crpu sa svog rodnog tla, iz naroda kojem pripadaju. U jednom našem rečniku zabeleženo je: „Puškin (se) upućuje realizmu, što će reći životu, narodu, društvu, i…, baš u tom antejskom oplođenju njegova poezija daje vrhunske rezultate.” I mnogi srpski pisci bili su, kao i Puškin, vezani za rodnu grudu i iz nje crpli svoju antejsku snagu. Najbolji primer za to je Petar Kočić, koji je sav svoj život i stvaralaštvo vezao za rodno Zmijanje, stvorivši tako delo nepresušne snage i nadahnuća.

 

Literatura:

• Milan Šipka, Zašto se kaže, šesto izdanje, Novi Sad: Prometej, 2010