Ići od Pontija do Pilata

 

Pontije Pilat, čovek čije je ime ovekovečeno u frazemu o kojem je ovde reč, bio je rimski prokurator (upravitelj) Judeje, od 26. do 36. godine, u vreme kad je Isus Hristos propovedao novu veru. Osnivač hrišćanske religije izazvao je, svojim idejama i delovanjem, gnev judejskih moćnika, „književnika i fariseja”, zbog čega je uhvaćen i izveden pred Pontija Pilata da mu ovaj sudi. U Novom zavetu, u Jevanđelju po Luki, piše:

„I ustavši njih, sve mnoštvo, odvedoše ga k Pilatu.

I počeše ga tužiti govoreći: ovoga nađosmo da otpađuje narod naš, i zabranjuje davati ćesaru danak, i govori da je on Hristos car.”

Pilat, međutim, nije prihvatio optužbu, rekavši „glavarima svešteničkijem i narodu: ja ne nalazim nikakve krivice na ovom čovjeku.” I pored toga, tužioci i gomila uporno su navaljivali da ga osudi. Pilat je potom pokušao da se nekako „izvuče”, proglasivši se „nenadležnim”. Pošto je u istrazi čuo da je Isus Galilejac, uputio ga je nadležnom galilejskom vladaru Irodu Antipi, koji je upravo u to vreme boravio u Jerusalimu. Irod takođe nije našao da je Isus kriv, te „osramotivši ga sa svojijem vojnicima, i narugavši mu se, obuče mu bijelu haljinu, i posla ga natrag Pilatu.”

Pilat više nije imao kud. Glavari i gomila uporno su zahtevali da raspne Isusa. Jevanđelist Luka ovako opisuje završetak dramatičnog suđenja Isusu Hristu:

„A Pilat opet reče da bi on htio pustiti Isusa.

A oni vikahu govoreći: raspni ga, raspni.

A on im treći put reče: kakvo je dakle On zlo učinio? ja ništa na njemu ne nađoh što bi zasluživalo smrt; dakle, da ga izbijem pa da ga pustim.

A oni jednako navaljivahu s velikom vikom, i iskahu da se On razapne; i nadvlada vika njihova i glavara svešteničkijeh.

I Pilat presudi da bude kao što oni ištu.”

Upravo iz te biblijske priče ponikao je izraz ići od Pontija do Pilata, koji se danas upotrebljava u značenju: „tražiti, lutati za nekim ciljem, ići od nemila do nedraga, obijati pragove”; „obraćati se mnogima, uz razne peripetije, bezuspešno tražiti pomoć, obaveštenje”.

U stručnim časopisima, i inače, često se postavlja pitanje zašto se kaže ići od Pontija do Pilata, kad se zna da je to ime i prezime jedne te iste ličnosti. Kako se uopšte može ići od jednog čoveka opet do njega samog, a ne do drugoga? Zar ne bi bilo logičnije da taj izraz, s obzirom na kontekst u kojem je nastao, glasi ići od Pontija do Iroda, ili od Pontija do Antipe (kako stoji u jednom romanu Stevana Jakovljevića)?

Filolog Ivan Klajn u jednoj prilici izneo je pretpostavku da „nekadašnji učenici veronauke sigurno nisu baš pažljivo slušali ovu priču, pa se umesto od Pontija do Iroda ustalio izraz od Pontija do Pilata, ne samo kod nas nego i u italijanskom, nemačkom i drugim jezicima.”

Profesorka Dragana Mršević-Radović, u časopisu Naš jezik, daje mnogo iscrpnije objašnjenje:

„U vreme nastanka izraza u svesti govornika bilo je prisutno i saznanje o jedinstvu ličnosti na osnovu biblijskog teksta, ali i svest o još jednom ’implicitnom’ učesniku u događaju. Jasno je da je to Irod, tj. da je Hrist pošao od Pontija do Iroda, i da ga je Irod ’poslao natrag’ Pilatu, kako stoji u Jevanđelju. Na ovaj način, jasno je predstavljeno Hristovo kretanje ’u krug’ i zatvaranjem kruga motivisano je značenje ’bezuspešno’ (tražiti pomoć, razumevanje i sl.). Samo zahvaljujući mogućnosti ovakve dvostruke semantičke interpretacije, ova struktura je mogla postati frazeološka i održati se takva u jeziku.”

Da bi tumačenje bilo još uverljivije, autorka na kraju ističe:

„Mislim da više nije smelost pretpostaviti da je postojao i neki popularno pisani tekst u kojem se sadržao opis ove epizode iz Hristova života, i u kojem je bio upotrebljen ovakav izraz s konkretnim opisom Hristovog puta od Pontija (Pilata preko Iroda) do (Pontija) Pilata, i da se on ’nametnuo’ i u srpskohrvatskom i u slovenačkom jeziku.”