Arijadnina nit – zašto se kaže

 

Priča o Arijadninoj niti, ili Arijadninom klupku, vezuje se za mit o atičkom junaku Tezeju.

Pošto je, nakon silnih borbi i savladavanja različitih prepreka, srećno stigao u Atinu, Tezej je naišao na tužan prizor. Atina i cela Atika bili su zavijeni u crno, jer su upravo tih dana stigli poslanici moćnog kralja Minosa sa Krita da i po treći put uzmu svoj krvavi danak. Svake devete godine, naime, sedam mladića i sedam devojaka Atinjani su morali ispratiti na Krit da bi tamo bili žrtvovani Minotauru, čudovištu sa ljudskim telom i velikom bikovskom glavom, koje je živelo u ogromnom dvorcu – lavirintu. Taj danak Minos je nametnuo Atinjanima zato što su mu ubili sina Androgeja. Krvavi danak Atinjani su, uz veliku žalost, ali bespogovorno, davali sve do dolaska Tezeja u grad.

Sažalivši se na jadne mladiće i devojke, Tezej je, uprkos očevom protivljenju, odlučio da krene sa njima na Krit, da ubije Minotaura i oslobodi nevine žrtve, među kojima je i sam bio. Tako su na lađama sa crnim jedrima, u znak žalosti, Atinjani ispratili cvet svoje mladosti, a stari kralj Egej sina jedinca Tezeja. Na rastanku ga je zamolio da, ako ubije Minotaura, pri povratku na lađu stavi bela jedra – kako bi još izdaleka video da li je krvožedno čudovište nestalo, ili je i Tezej skončao kao njegova žrtva. Pre samog polaska Tezej je, po savetu delfijskog proročišta, prineo žrtvu boginji lepote Afroditi i stavio se pod njenu zaštitu.

Kad su atinski mladići i devojke stigli na Krit i stali pred moćnog kralja Minosa i njegovu svitu, ovaj je odmah zapazio prelepog i stasitog Tezeja, koji se uz to usudio da jednu od dovedenih devojaka – Peribeju, kćerku megarskog kralja Alkatoja – uzme u zaštitu od njegove nasrtljivosti. Zbog te svoje drskosti i izjave da je sin velikog boga mora Posejdona, te se zato može usprotiviti svakom, pa makar to bio i sam Zevsov sin, silni kralj Minos, Tezej je morao da učini delo kojim će to i potvrditi. Iz morskih dubina, uz Posejdonovu pomoć, izvadio je i predao Minosu bačeni prsten, dokazavši tako da je božanskog porekla.

Među zarobljenim Atinjanima nastalo je veselje, ali se Tezejevom podvigu više od njih radovala lepa Minosova kćerka Arijadna. U njoj se, čim je prvi put ugledala Tezeja, rasplamsala velika ljubav, koju je pobudila Tezejeva zaštitnica, boginja Afrodita. Prišavši tajno atičkom heroju, Arijadna mu je otkrila svoja osećanja i obećala da će mu pomoći da ubije Minotaura ako je uzme za ženu i odvede u Atinu. Kad je Tezej na to pristao, Arijadna mu je dala oštar mač i klupko konca, pomoću kojeg će se vratiti kad ubije Minotaura pre nego što ovaj uspe da rastrgne i proždre žrtvovane mladiće i devojke. Bez tog konca, niko, čak kad bi i uspeo da uništi Minotaura, ne bi mogao naći izlaz iz lavirinta u kojem je on živeo.

Pošto je na ulazu privezao za jednu stenu kraj konca, koji će mu pokazivati put pri povratku, Tezej je sa mladim Atinjanima krenuo u lavirint. Posle dugog lutanja zamršenim i mračnim hodnicima Minotaurovog dvorca, konačno je naišao na krvožedno čudovište, koje ga je dočekalo strašnom rikom. U teškoj borbi Tezej je na kraju uspeo da uhvati Minotaura za rogove i da mu svoj oštri mač, dobijen od Arijadne, zarije pravo u srce i tako ga ubije. Zatim je, zajedno sa presrećnim Atinjanima, idući tragom konca koji je odmotavao pri ulasku izašao na svetlo dana. Da bi izbegao Minosov bes zbog ubistva Minotaura i sprečio poteru, Tezej je izbušio dna svih korintskih lađa i, uzevši Arijadnu za ženu, krenuo sa svojom pratnjom put Grčke.

Zajednički život Tezeja i Arijadne nije trajao dugo. О njihovom rastanku na povratku u Atinu postoje razne priče. Јedna od njih glasi ovako:

„Već bremenita, Arijadna je teško podnosila put morem. Kad je pokraj Kipra lađu zahvatila bura, Tezej je iskrcao Arijadnu na ostrvo, a sam je ostao da spasava lađu. Snažan udar vetra bacio je junaka na more i razdvojio ga izvesno vreme od voljene žene. Ostrvljanke su se brinule o bremenitoj Minosovoj kćeri i, da bi je utešile, donosile su joj pisma koja joj je navodno pisao suprug. Kad je Tezeju pošlo za rukom da lađu opet dovede do ostrva, Arijadna je već bila mrtva. Njena smrt je duboko potresla junaka; on je ostrvljankama razdelio novac i naložio im da prinose žrtve Arijadni, a zatim je, u njenu čast, postavio dve statue, jednu od bronze i jednu od srebra.”

Legenda dalje kaže da je Tezej, zbog prevelike tuge za Arijadnom, zaboravio da pre ulaska u atičke vode, kao znak svoje pobede, umesto crnih istakne bela jedra. To je bio uzrok još jedne tragedije. Kad je ugledao Tezejevu lađu sa crnim jedrima, kralj Egej, misleći da mu je sin poginuo, ojađen se sa stene bacio u more i utopio. Od tada se, kažu, po kralju Egeju, vode uz atičke obale nazivaju Egejskim morem.

Uz to ime, iza uzbudljive priče o Tezeju i Arijadni, u jeziku je ostao izraz Arijadnina nit, ili Arijadnino klupko, sa značenjem: „spasonosno sredstvo”, odnosno „put izbavljenja iz teške i zamršene situacije”.

Motiv Arijadne često je obrađivan u umetnosti: od njenog kipa iz IV veka pre n. e., koji se čuva u Vatikanu, preko Ticijanove slike Dionis i Arijadna do opere Riharda Štrausa Arijadna na Naksosu. I u srpskoj književnosti ima jedno delo koje svojom idejom sledi mit o Arijadni. To je roman Radmile Popović Arijadnini končići.

 

Literatura:

• Milan Šipka, Zašto se kaže, šesto izdanje, Novi Sad: Prometej, 2010