Staviti ruku u vatru – zašto se kaže


Ustaljeni izraz staviti (ili dati, metnuti) ruku u vatru (za nekoga) znači „čvrsto verovati u nekoga, u nečiju nevinost; garantovati za nekoga” i sl. Postavlja se pitanje zašto se baš tako kaže i kako je uopšte nastao taj izraz. Pošto taj izraz postoji u više jezika, a ne samo u srpskom (npr. u francuskom: mettre sa main au feu), njegov nastanak, sigurno, ima širu pozadinu i dublje društvene korene.

U srednjem veku, a i ranije, u robovlasničkom društvu, postojao je takozvani božji sud ili ordalije. To je bio veoma čest, ali krajnje iracionalan (izvanrazumski) način utvrđivanja nečije krivice, koji se zasnivao na uverenju da će neka viša sila, ili sam Bog, presuditi da li je neko kriv ili nije. Sam postupak sastojao se u tome da osumnjičena osoba iz vatre ili, češće, iz uzavrele vode golim rukama izvadi komad usijanog železa (maziju), pa ako je kriv, verovalo se, opržiće se, a ako nije, ostaće nepovređen, ili će mu rane brzo zarasti. Prema tome je onda donošena i sudska presuda. Postojao je i običaj da se osumnjičeni baci u vodu kako bi se videlo hoće li isplivati ili neće, pa se prema tome sudilo da li je nevin ili kriv. Vađenje mazije iz vatre, ili iz vrele vode, ipak je bio mnogo češći postupak takozvanog božjeg suda.

U Dušanovom zakoniku iz XIV veka (član 150) bilo je propisano da lice koje je osumnjičeno za neko nedelo, za koje je određeno da se pravda po božjem sudu, ima da uzme usijani komad železa „na vratima crkvenim iz ognja, i da ga postavi na svetoj trpezi”.

Običaj vađenja mazije zadržao se u našim krajevima do XVIII i početka XIX veka. Tako Vuk Karadžić u Srpskom rječniku (1818) beleži:

„U Srbiji i sad kašto vade maziju, t. j. kad na kakvoga čoveka reku da je što ukrao, a on se odgovara da nije, onda uzvare pun kazan (ili veliki kotao) vode, pa u onu vrelu vodu metnu komad vruća usjala gvožđa (ili kamen), a onaj na koga vele da je ukrao, zasuče rukave, pa objema rukama izvadi ono gvožđe iz vode. Ako on ne bude ukrao ono što na njega govore, neće se ožeći ni malo, ako li bude ukrao, izgoreće mu ruke (ja ne znam ni jednoga koji je vadio maziju da se nije ožegao, a znam dvojicu što su im ruke izgorele: Pantu Stameniću iz Jadra iz sela Tršića, i Mitru Tufekčiji iz Rađevine iz sela Mojkovića).”

Da je božji sud kod nas ponegde primenjivan čak i sredinom XIX veka svedoči nam Valtazar Bogišić u svom Zborniku sadašnjih pravnih običaja u Južnih Slovena (knjiga I, Zagreb 1874). On prenosi kazivanje vojvode Luke Vukalovića, u Odesi 1872. godine:

„Mazije sada nema” – pričao mu je vojvoda Luka – „ali je bila u običaju prije 15–20 godina. To je bivalo vako: Uzmu koto vode, postave na oganj te uzavre. Kad je u prvome ključu, tada zakunu vodu nebom, zemljom i svetijem Jovanom da stane, tj. da ne ključa. Tad bace u koto klip gvožđa ili mazije te okrivljenik mora zahvatiti s obje ruke i izvaditi sa dna kotla maziju. Ako je prav, kažu, neće se opariti nego samo ako je kriv. Ali ipak dosta puta kad vide da on već hoće da zamoči ruke, a nisu se ni najmanje oparile, dakako da su oni bili proglašeni pravima. Najviše se te vrsti dokaza upotrebljavalo kad je ko kakvu ženu razglasio da je nevjerna, pa je trebalo, ako je htjela da se oslobodi podozrenja, da se podvrgne tome ispitu.”


Literatura:
• Milan Šipka, Zašto se kaže, šesto izdanje, Novi Sad: Prometej, 2010