Spartanski odgoj

 

Spartanci su bili ratnički narod. Da bi se oduprli brojnim neprijateljima, morali su se dobro pripremiti – i fizički i duhovno. Slabima, neodlučnima i plašljivima nije bilo mesta među ratobornim građanima Sparte, tačnije kod njihovog robovlasničkog sloja. Već pri samom rođenju oni su se susretali sa surovim običajem izlaganja dece, koji se sastojao u tome da se kržljava i bolesna novorođenčad napuste, ubiju ili izlože zverima. Stari Grci su slabu decu izlagali na planini Tajgetu i na drugim mestima. One koji prežive taj odbir posle navršene sedme godine čekao je težak i strog vojnički odgoj da bi se navikli na uslove ratničkog života.

U posebnim logorima dečaci od 7 do 18 godina (podeljeni u tri grupe: 7–12, 12–15, 15–18) čeličili su svoje telo fizičkim vežbama. Bili su oskudno odeveni, spavali su i leti i zimi na rogozini bez pokrivača, hodali bosi po kamenju i dobijali hranu samo jednom dnevno. Borbeni moral podizali su pevanjem junačkih pesama, posebno Homerovih epova, a uz to su izvodili ratničke igre i verske rituale. Vaspitavani su tako da budu slepo poslušni u izvršavanju svih zadataka, hrabri u bitkama, surovi i lukavi. Neposlušni su strogo kažnjavani, a fizički najizdržljiviji slavljeni su kao heroji.

Radi provere fizičke izdržljivosti dečaka organizovana su posebna takmičenja, svečane igre pod imenom gimnopedija. Učesnici tih takmičenja nastupali su goli, prikazivali su borilačke veštine, a zatim su se pred žrtvenikom boginje Artemide izlagali javnom šibanju. Najizdržljiviji u tom surovom takmičenju dobijali su pobednički venac i ukazivane su im velike počasti.

Najteže i najopasnije iskušenje u čeličenju mladih Spartanaca bile su takozvane kriptije – posebne akcije u kojima su oni, kao pripadnici vladajućeg sloja društva (spartijati), uhodili robove (helote), sprečavajući na taj način moguće pobune. Da ih ovi ne bi otkrili i poubijali, prerušavali su se u skitnice, hodali bosi i gladni i tako zalazili u helotske domove. Ako bi tom prilikom saznali za pripremanje kakvog otpora ili bune, imali su zadatak da kolovođe tajno likvidiraju.

Odgoj devojčica takođe je bio strog i naporan. I one su bile dužne da izvode gimnastiku i upoznaju se sa ratnim veštinama kako bi, ako ustreba, mogle braniti Spartu. Ipak, za razliku od dečaka, nisu boravile u logorima nego kod kuće. Devojčice nisu kasnije išle ni u vojsku, dok su svi muškarci po navršenoj osamnaestoj godini, postavši efebi, bili dužni da izvršavaju vojne obaveze: da se i dalje bave gimnastikom, posebno petobojem (trčanje, skokovi, rvanje, bacanje diska i bacanje koplja), i usavršavaju u ratnim veštinama. Tek sa navršenom tridesetom godinom postajali su punopravni građani i mogli su osnivati porodicu.

Takav način života u Sparti uslovio je i poseban odnos prema jeziku, kulturi i umetnosti. Dramsko stvaralaštvo je bilo strogo zabranjeno, negovan je sažet, jasan, reklo bi se – vojnički, stil izražavanja (lakonski govor), dok govorništvo nije bilo uopšte na ceni. Najveće vrline bile su izdržljivost i neustrašivost. U isto vreme u demokratskoj Atini cvetala je filozofija, kao i književnost, kiparstvo i druge grane umetnosti.

Spartanci su ostavili vidan trag jedino u zakonodavstvu (Likurgovi zakoni), a zapamćeni su i kao veliki ratnici i rodoljubi (kralj Leonida). Uz sve to, njihovo ime ostalo je trajno i u jeziku, u izrazu spartanski odgoj, koji se i danas upotrebljava kao oznaka za „strog, asketski odgoj u vojničkom duhu”.

Pored spartanski odgoj, kod nas se češće upotrebljava izraz spartansko vaspitanje, sa značenjem: „način vaspitavanja deteta koji podrazumeva strogost, uzdržljivost, poštovanje načela i pravila”.