Frazem Tantalove muke označava: „velike, teške patnje”; „muke čoveka koji nikako ne uspeva da dobije nešto što je naizgled lako ostvarljivo”. Potiče iz grčke mitologije i odnosi se na sudbinu Tantala, razmaženog sina vrhovnog boga Zevsa, koji je na surov način kaznio svog sina koji je prezreo očevu ljubav i sve bogove. Tantal, kralj Frigije (koji se takođe zvao i kraljem Lidije), bio je miljenik bogova. Živeo je i vladao u gradu Sipilu, na Sipilskoj gori. Kao Zevsov sin uživao je naklonost svih olimpskih bogova, koji su mu podarili sva bogatstva ovog sveta: zlatne rudnike u planini Sipili, rodna polja, vinograde i bašte sa predivnim rajskim plodovima, prostrane pašnjake na kojima su se množile svilorune ovce, bikovi i krave, brzonogi konji i mnoštva drugog blaga. Tako je kralj Tantal živeo u izobilju i raskoši. Mogao je do duboke starosti da bude srećan i zadovoljan. Bogovi su ga smatrali sebi ravnim. Često su posećivali njegove zlatne dvore i gostili se zajedno s njim. I on sam je često odlazio na Olimp, među bogove, gde je prisustvovao njihovim većanjima, saznavao njihove tajne i sedeo za njihovom trpezom na pirovima u dvorcu gromovnika Zevsa. Od postanka neba i zemlje do danas takvo uvažavanje i poverenje bogova nije imao nijedan smrtnik.
U prevelikoj sreći i zadovoljstvu, za koje je verovao da mu ih niko ne može oduzeti i da će večno trajati, Tantal se toliko uzoholio da je sebe počeo smatrati ravnim čak i vrhovnom bogu. Mislio je da mu je sve dopušteno, pa je sa trpeze bogova krao njihovu hranu, nektar i ambroziju, i time častio svoje smrtne prijatelje priređujući raskošne gozbe u svom dvorcu. U zanosu i pijanstvu smrtnicima je odavao božanske tajne: njihove odluke o sudbini sveta i ljudskog roda. Nije čuvao čak ni tajne koje mu je poveravao sam Zevs, verujući svom voljenom sinu. Tantal je u svom domu skrivao i zlatnog psa iz Zevsovog svetilišta na Kritu, kojeg je ukrao efeski kralj Pandarej, slagavši vesniku bogova Hermesu da tog psa nije ni video. To ga je još više ohrabrilo, pa je odlučio da iskuša vidovitost bogova i utvrdi da li oni zaista sve vide i sve znaju.
Jednog dana priredi on bogovima gozbu, a kao najbolje jelo iznese meso svog sina Pelopa, koga je prethodno ubio. Tu podvalu bogovi su odmah otkrili i niko od njih ne okusi ni komadić ponuđenog mesa, osim boginje Demetre, koja je, u tuzi za izgubljenom kćerkom Persefonom, bila neoprezna i pojela rame nesretnog Pelopa. Strašni Tantalov zločin razgnevi boga Zevsa i on ga odmah posla svom bratu Hadu, u mračno carstvo mrtvih. Pelopa bogovi ožive, a Hefest mu izgubljeno rame napravi od sjajne slonove kosti.
Za svoj veliki greh Tantal je osuđen na večitu patnju: da trpi glad i žeđ stojeći usred vode, kraj obilja hrane i slatkih plodova koje ne može dohvatiti, jer se izmiču čim posegne da ih ubere. On u podzemlju stoji u jezeru, u vodi koja mu pljuska do brade, a iznad njegove glave nadvijaju se grane prepune plodova; kad pokuša da utoli žeđ, voda se povlači, a kad se gladan maši voća, vetar visoko diže grane. Neki kažu da nad glavom tog nesrećnika stoji ogromna stena, koja svakog časa može da se obruši.
Iz tog mita nastao je frazem Tantalove muke. Prenesen je u svakodnevni govor pa danas označava velike muke uopšte, posebno one „izazvane blizinom željenog cilja, a nemogućnošću da se taj cilj ostvari”.
Literatura:
• Milan Šipka, Zašto se kaže, šesto izdanje, Novi Sad: Prometej, 2010